Како до системске подршке?

На последњој седници Савета родитеља једне основне школе у Зајечару, донета је одлука да школа приступи сакупљању понуда заинтересованих агенција за организовање рекреативне наставе и екскурзија по утврђеном плану и маршутама.  Како школа није ни до краја септембра нове школске године расписала конкурс то је Савет родитеља поново отворио то питање на седницама током септембра и октобра. Разлог за непоступање по предлогу Савета родитеља представници школе објашњавали су „предстојећим изменама закона“, „препоруама са семинара“, „погрешним тумачењем“, „обавезом школе на поштовање закона о тендерима“, „разнолико тумачење малих и великих тендера“... На изричит захтев да се представници школе прецизно изјасне на питање: да ли школа може или не може да одговори на предлог Савета родитеља, следио је одговор „школа не може да организује рекреације и екскурзије док се законом не дефинише процедура“.

Након октобарске седнице Савета родитеља, родитељи су у сарадњи са одељенским учитељима/цама прибавили најоптималнију понуду и приступили потписивању појединачних уговора са једном од туристичких агенција.

Међу децом која иду на рекреативну наставу налази се и ученик-дете без родитељског старања и са сметњама у развоју. Према изменама у финансирању породичног смештаја хранитељска породица има право да за дете које је на породичном смештају, поднесе захтев за увећање надокнаде и то за ..... рекреативне наставе и екскурзије школске деце.

Како школа није одговорила својој надлежности већ су организацију рекреативне наставе преузели сами родитељи, из тих разлог школа није надлежна да изда потврду о организовању рекреативне наставе.

Ово је још један пример о законски дефинисаном праву детета на системску подршку којa се емпиријски не може имплементирати.  Дакле, остаје на хранитељима/цама да одлуче (у зависности од породичног финансијског прилива)  хоће ли дете „да прати своју вршњачку групу“ или ће бити сепарисано - „издвојено“. При том треба се имати у виду и да Правилник о додатној подршци детету и ученику са сметњама у развоју.......“, под прописаним условима одређује потребу за „личним пратиоцем детета“, а да за то локалне самоуправе углавном „немају новце“ па и та потреба детета се (у већини случајева) задовољава из ресурса саме хранитељске породице а не из републичког и локалног буџета, дакле супротно од законом предвиђеног.

Доста је било времена за жаловање – дошло је време за активирање.

Сва деца са сметњама у развоју имају право на реализацију свих права која им

припадају по слову Закона. То није питање милостиње државне администрације, њене добре воље или степена химаности. То је обавеза државе, друштва и сваког појединца.

Ретки су светли примери локалних самоуправа које су преузеле део одговорности како би породици са дететом са сметњама у развоју пружиле систематичну подршку да што лакше препроди потешкоће и проблеме на које свакодневно наилази и тиме обезбеде друштвено очување породичних вредности. Осим неколико спорадичноних примера у виду доделе новчаних средстава, светлим примером се сигурно не може похвалити ни  градска управа града Зајечара.

Koliko znamo o stereotipu?

U istraživanjima iz vremena ranije istorije pročitaćemo da su stanovnici današnje severne Evrope prepoznati kao “vatreni” i “impulsivni” ljudi nasuprot “hladnim južnjacima”.  U vreme Rimskog Carstva, na primer, prostor zapadno i severno od njegovih granica smatran je  varvarskim prostorom. Danas znamo da takve predstave više ne važe, ili, ako za nekoga uprkos svemu važe, onda su obrnute. Ono što je u istorijskoj perspektivi uvek isto, bez obzira na vrednosne promene, jeste činjenica da se pozicija drugačijeg određuje iz pozicije moći.

Vrlina i porok u našoj su moći

U razgovorima sa poznanicima često me prekidaju rečenicom „Izvini, ajde da promenimo temu. Filozofija me ne interesuje“. A šta je u stvari „Moralna filozofija“ poznata i pod pojmom „etika“? Aristotel kaže da je „Moralna filozofija“ filozofska disciplina koja proučava ljudsko delovanje i norme po kojima se to delovanje usklađuje ili bi se trebalo usklađivati. Dakle ako ne analiziramo ljudsko delovanje, uspostavljene norme i ustanovimo da te dve stvari nisu usaglašene, onda imamo problem sa našim delovanjem, ponašanjem prema drugima. Opšte uzeto, imamo problem u međuljudskim odnosima čime smo i sami doprineli urušenju ljudskih vrednosti i širenju „karcinoma“ u našoj socijalnoj zajednici. Koliko nas hranitelja doživljava blaženstvo u svom radu? Kakve su nam etičke karakteristike? Koje vrline posedujemo? Na kojim principima odabiramo saradnike i prijatelje? Koliko smo hrabri da priznamo istinu?

Šta je cilj dovođenja hranitelja u zabludu?

Želite da radite hraniteljstvo. Prošli ste kroz program pripreme predviđen od strane nadležnog Ministarstva. Prikupili ste uverenja i potvrde i drugu potrebnu dokumentaciju kojom dokazujete lična svojstva hranitelja shodno članu 117 Porodičnom zakonu a koji navodi sledeće:
(1) Hranitelj može biti samo lice za koje je utvrđeno da ima lična svojstva na osnovu kojih se može zaključiti da će se starati o detetu u njegovom najboljem interesu.
(2) Hranitelj ne može biti:
1. lice koje je potpuno ili delimično lišeno roditeljskog prava;
2. lice koje je potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti;
3. lice obolelo od bolesti koja može štetno delovati na hranjenika;
4. lice osuđeno za krivično delo iz grupe krivičnih dela protiv braka i porodice, protiv polne slobode i protiv života i tela.
Utvrđeno je da posedujete sve elementa propisane podzakonskim aktom (Pravilnik o hraniteljstvu iz 2008.). Mesno nadležni Centar za socijalni rad izdao vam je potvrdu (uverenje) o vašem posedovanju hraniteljskih kompetencija. Prihvatli ste dete bez roditeljskog staranja a na osnovu ugovora sačinjenog između CSR i vas. Dokument o vašim hraniteljskim podobnostima ima važnost dve godine.

Šta posle?