Razvoj TIMai i TIMskog rada

Timovi i timski rad
Tim predstavlja oblik formalne organizacije zajedničkog radnog ili poslovnog procesa koje povezuju određeni ciljevi i interesi članova, zajednička misija i zadaci. Tim je specifična vrsta veštački organizovane i strukturisane male grupe koja ima zajedničke ciljeve i interese.
Učinak u timovima zavisi od individualnih doprinosa i od proizvoda kolektivnog rada. Timovi se raspoznaju prema svojim karakterističnim obeležjima. Tim se može analizirati sa tri aspekta: njegove strukture, dinamike i razvoja. Formiranjem timova treba da se obezbede tehnički uslovi funkcionisanja organizacije i njenih radnih procesa i zadovoljenje socijalnih i grupnih potreba članova tima.

TIM i TIMski rad

Nije za svaki posao podjednako dobro da se radi individualno, svako za sebe. Hraniteljstvo je po mnogo čemu kompleksan oblik pružanja usluge socijalne zaštite. Ključ uspeha zaštite prava i obaveza hranitelja, i interesa deteta bez roditeljskog staranja leži jedino u timskom radu. Da bi ostvario ciljeve tim mora biti dobar (funkcionalan). Dobar tim podrazumeva neophodno raspoređivanje članova tima na onim poslovima za koje poseduju motivaciju, adekvatno znanje, praktičnu kompetenciju. Ponekada (i samo ponekad) je ovaj uslov dovoljan za uspeha u radu. Da bi se ciljevi sa uspehom postizali neophodno je prethodno obezbediti i održavati još neke uslove. Okupiti i održati uspešan tim nije nimalo lak zadatak. Još je teži zadatak članu tima da opstane u timskom radu ako ne shvati „osnovna pravila igre“.

Šta je neophodno da znate ukoliko želite da postanete član tima?

Hraniteljstvo - Ili ga radi pošteno ili ga batali

Samo inicijativa ljudi koji su direktni pružaoci usluga socijalne zaštite u porodičnom okruženju, a to su hranitelji, može pokrenuti hraniteljstvo ka boljitku jer samo ti ljudi mogu imati razumevanja za tegobe dece koja su u sistemu socijalne zaštite. Ako se borimo protiv posledica siromaštva onda samo kroz inicijative možemo da se borimo protiv svih iluzija i možemo stvoriti jedan dobar racionalni sistem zaštite deteta u porodičnom okruženju. Samo ako pođemo od detetovih potreba a ne od lične zarade ili sebičnog očuvanja sigurnog radnog mesta, jedino tada možemo sa nekom od akcija da nešto uradimo. Po tome kako reaguju državne i lokalne institucije mi vidimo kolika je realna mogućnost stvaranja jedne organizovane mreže hranitelja.

Hraniteljstvo kroz partnersku saradnju

Hraniteljsko udruženje iz Leskovca prepoznato je u svojoj lokalnoj samoupravi kao nosilac kvalitetnih ideja i potencijalni realizator predloženog projekta „Potrebni smo deci“. Projekat se odnosi na grupu direktnih korisnika koju čini 180 deteta različitog pola, učenika iz tri osnovne i dve srednje škole, uzrasta 10 do 18 godina iz svih grupa, odnosno deca koja su tretirana ili mogu biti u potrebi za tretiranjem kroz sistem socijalne zaštite kao i druga deca koja iz bilo kog razloga iskazuju potrebu za dodatnom ili neformalnom edukacijom. Svrha projekta je da spajanjem mladosti, tradicije, korisnih umeća i znanja kompetentne osobe pomognu deci da prepoznaju i izraze svoje sposobnosti, interesovanje i talente, da kroz neformalno obrazovanje omogućimo deci da izgrade samopouzdanje, zdrave stavove i ponašanje kao i da ovladaju veštinama potrebnim za potpuno osamostaljivanje i oblikovanje sopstvene budućnosti. U projektu participiraju četri osnovne i dve srednje škole, dva akademska umetnika, desetak volontera i dva hraniteljska udruženja. Lokalna samouprava je donela odluku za izdvajanje finansijskih sredstava u visini od oko 900.000 dinara za 2013.godinu.

Neposredno pred potpisivanje protokola o projektnoj saradnji i volonterskih ugovora predstojeća realizacija projekta doživljava fijasko i pre nego li je počela.

Hraniteljstvo – misija i ciljevi

Tek što smo počeli javno zagovarati „konstrukciju“ visokokvalitetne mreže hraniteljstva a već smo zaboravili na misiju i ciljeve hraniteljstva. Krenimo redom. Ono što svaki hranitelj treba da zna (ako ne zna treba da nauči) i ono što svako ovlašćeno lice za resor hraniteljstva i porodičnu zaštitu zna (ili misli da zna), to je sledeće: Misija i ciljevi hraniteljstva, ciljna grupa, metodologija, nosioc, partnerstvo i participacija.
Polemisanje po trotoarima i kafanama o finansijskom pitanju hraniteljskog učinka svakako je neprimeren i nedostojan čak i prosečnog hranitelja. No, osećam potrebu da u ovom trenutku kažem nekoliko reči upravo o novcu.
Okvirna računica kaže sledeće – za 5.000 (deteta) treba izdvojiti 850.000 evra, plus za 3.500 (hranitelja) 350.000 EVRA ukupno iznosi 1.200.000 evra. Ove cifre su proizvoljne ali i realne. Ipak ih ne treba "uzeti zdravo za gotovo".
Pod pretpostavkom da se od ovog broja dece !/3 njih da na usvojenje, 1/3 vrati u biološke porodice i preostala 1/3 vrati u zatvorene institucije ili ostave u hraniteljskim porodicama (kao simboličan dokaz o poštovanju „najboljeg interesa deteta“) država bi u svom budžetu (za potrebe socijalne zaštite) mogla „uštedeti“ blizu 800.000 evra na mesečnom nivou. Da li je to mnogo ili malo u odnosu na druge društvene kategorije, drugo je pitanje.
Svakako da je ova pretpostavka toliko bizarna da je nedolično o njoj uopšte i razmišljati a kamo li diskutovati.
Ipak, život nas je naučio da „Srbija je zemlja čuda“ i da nemoguće može postati moguće i obrnuto. Takve mogućnosti izazvale su eroziju poverenja. Polazeći od uvažavanja prakse da su hranitelji „potrošna roba“ ili „habajući instrumenti“ onda svakako „nisu vredni“ kao faktor za uspešnu misiju hraniteljstva. Samim tim hranitelji su izopšteni iz vertikalne komunikacije. Za posledicu imamo horizontalnu komunikaciju koja je konačno postala destruktivna u nedostatku izvornih, preciznih i kompetentnih informacija koje pripadaju vertikalnoj komunikaciji. Tako sada hranitelji dobijaju telefonske pozive za razgovor sa voditeljem slčaja (radnikom centra za socijalni rad) radi informisanja hranitelja o "vanrednom preispitivanju hraniteljske podobnosti" ili o "stavljanju na listu za usvajanje dotičnog štićenika"(?). Gde je u celoj toj priči monitoring (nadgledanje procesa i pružanje podrške)? Gde su u toj priči Regionalni centri za porodični smeštaj? Kakav značaj u toj priči imaju hraniteljski izveštaji koji se upućuju savetnicima (radnicima Regionalnih centara) i na kraju, čemu služe izveštaji i ocene Regionalnih centara o hraniteljskom radu koji se dostavljaju mesno nadležnim centrima za socijalni rad? U stvari to i nije kraj mnogih pitanja. Ko i kako vrši pripremu deteta za izmeštanje iz hraniteljske porodice u usvojiteljsku? Da li su savetnici dobili program pripreme za "obradu" hranitelja jer i hranitelji su ipak ljudska bića sa socijalnim karakteristikama među kojima se ubraja i emotivnost? O mogućim negativnim posledicama za dalji život samog deteta biće reči posebnim tekstovima. 
 
Bez zdrave komunikacije nema poverenja a bez poverenja hranitelja u institucije sigurno se ne mogu postići ciljevi hraniteljstva a to podrazumeva i izlazak iz misije.

Hranitelj od poverenja izgrađivan je dugi niz godina i kada ga najviši državni organ postavi u društveni status ništavila onda se taj isti hranitelj neće moći više upotrebiti ni kao „potrošna roba“.