Deca nisu dabrovi pa samo da jedu da bi plivali kroz mutnu reku života

Po meni ovakav kakav je, dosadašnji sistem hraniteljstva kao oblik socijalne zaštite deteta bez roditeljskog staranja ne može evoulirati u funkcionalnu socijalnu zaštitu. U ovakvom sistemu hranitelj se oseća kao mornar koji sređuje kabinu na torpedovanom brodu. Nažalost, 99 posto drugih ljudi su došli u javnu, državnu upravu i/ili lokalnu „samoupravu“ i vi sad imate tu narcisoidnu administraciju koja je sama sebi svrha. Vi uđete u lokalu jedinicu i kažete „dobar dan“, a oni koji vas ugledaju odgovore „nema para“. Ovo je zemlja u kojoj niko ne zna na šta ima pravo i šta mu je obaveza, jer ono što predviđaju zakonski propisi, to vam može već portir da ospori pri ulasku u neku instituciju.

O nama odlučuju ljudi, koji ne poznaju hraniteljske korelacije. Neću reći da ti ljudi ništa ne znaju o teoretskim postavkama ali oni stvarno malo znaju o empirijskom hraniteljstvu, o potrebama i mogućnostima dece sa smetnjama u razvoju, o zaštiti interesa deteta bez roditeljskog staranja, o ostvarivanju prava deteta propisanim zakonskim regulativama.

Mi smo u protekloj deceniji doneli sijaset strategija i akcionih planova. Od četri semafora u Zaječaru ni jedan nije ozvučen. Od pet zaječarskih osnovnih škola ni jedna nema lift ili elevator za učenike sa fizičkim smetnjama. Sve javne ustanove (od gradske uprave do zdravstvenog centra uporno ne uklanjaju fizičke barijere. Organizacije civilnog društva u Zaječaru nemaju svoje mesto u gradskoj skupštini. Zaječar nema lokalni plan akcije za decu. Mene kao građanina ne interesuju Miškovići, Šarići, Jerkovići, banke i karabanke. Mene jedino interesuje zašto nema novca za socijalni razvoj, za brigu o deci, za mlade osobe koje izlaze iz programa hraniteljske zaštite, za aktivaciju socijalnog preduzetništva.

Ja zaključujem da smo mi genetski mutirali i da kao narod ne potrebujemo državu kao krovno uređenje, jer negde smo svesni da nemamo snage, da nemamo intelektualnih, duhovnih i materijalnih potencijala da od deteta napravimo odraslu osobu (prema njenim psiho-fizičkim mogućnostima) sposobnu za neki oblik radnog angažovanja. Ako ne počnemo hitno i ozbiljno da ustoličavamo visoko kvalitetno hraniteljstvo onda smo izgubili osam dragocenih godina i već sutra mi ćemo biti suočeni sa ogromnim problemima. U ovom trenutku nije problem sa sadašnjih 3.600 hranitelja. Oni su za državu jeftini, tek neki evrocent više od 100 evra na mesečnom nivou. Hajde da to postavimo u neku drugu ravan, na kome ćemo u tim hraniteljskim domovima susresti 5000 deteta koji hitaju ka mračnoj budućnosti.

I ono što mene do ludila dovodi je što se ne preduzima ništa da se sistemski uspostavi zaštita deteta. Ne možemo mi ići od hranitelja do hranitelja i govoriti „znaš ti imaš obavezu takvu i onakvu za ovo dete koje ti je povereno“. Nije predviđeno da hranitelj sam nosi teret negovanja i vaspitavanja „državnog“ deteta. Mi imamo strategije napisane za EU a koje nisu obavezujuće za naše institucije. Mi imamo zakone ali nemamo podzakonske akte. Zato svi tumačimo prava i mogućnosti kako nama u datoj situaciji odgovara. O obavezama prema deci niko ne priča. Inkluzija je definitivno postala iluzija a podrška lokalnih institucija je ostala na nivou misaone imenice. Naravno da uvek sretnete pojedinca koji razume socijalnu temu ali ti pojedinci ne čine sistem. Kada odete u neku instituciju sa predlogom jedina rečenica koju obavezno čujete glasi „Nemamo para“. Tu je vašoj priči kraj a da još niste ni započeli. Onda vidite te idiote koji se iživljavaju. Kad prođu automobilima ja mislim da je u pitanju neka promocija ili karneval. I onda vidite ko izlazi iz tih automobila, ko su ti ljudi.

Ne, deca nisu ničija briga. Ja sam pred ozbiljnom dilemom. Da li i dokle da radim na razvoju hraniteljstva uopšte. Moja porodica nema kredita, odloženih dugovanja, nikad u ničemu nije kasnila, četri moja deteta su evoluirala u nosioce sopstvenih porodičnih dužnosti, ali raditi na razvoju hraniteljstva definitivno je postalo ponižavajuće, kao uostalom i baviti se mnogim drugim poštenim delatnostima. Najteže mi je kada mi se neki moron sa suprotne strane stola u nekoj od lokalnih kancelarija obrati rečenicom „obratite se centru za socijalni rad, vi ste njihov korisnik“ (?). Ima odlično plaćenih debila koji vam jednostavno skrate priču rečima „Vi ste plaćeni za to. Mi sa tim nemamo ništa“. Istina je da nisam član nikakvog stručnog tima i ne posedujem titule ali je takođe istina da već osam godina radim na socijalnoj zaštiti jednog deteta. Istina je da nisam dosegao visoki intelektualni nivo ali je isto tako istina da nisam na nivou jedne intelektualne piksle u koju može da pljuju svakakvi mediokriteti ma iz koje političke stranke oni bili.

A sada povedimo decu da im deda-Mraz podeli polupune plastične vrećice. Jesu manje od prošlogodišnjih ali su isto šuškave.
Dragi hranitelji i hraniteljke, kolege i koleginice, želim vam  mnogo dobrog zdravlja, trebaće svima nama, a decu prigrlite na svoje skute i ljubite što više umete jer deca imaju samo vas.
SREĆNO.