Hraniteljstvo – misija i ciljevi

Tek što smo počeli javno zagovarati „konstrukciju“ visokokvalitetne mreže hraniteljstva a već smo zaboravili na misiju i ciljeve hraniteljstva. Krenimo redom. Ono što svaki hranitelj treba da zna (ako ne zna treba da nauči) i ono što svako ovlašćeno lice za resor hraniteljstva i porodičnu zaštitu zna (ili misli da zna), to je sledeće: Misija i ciljevi hraniteljstva, ciljna grupa, metodologija, nosioc, partnerstvo i participacija.
Polemisanje po trotoarima i kafanama o finansijskom pitanju hraniteljskog učinka svakako je neprimeren i nedostojan čak i prosečnog hranitelja. No, osećam potrebu da u ovom trenutku kažem nekoliko reči upravo o novcu.
Okvirna računica kaže sledeće – za 5.000 (deteta) treba izdvojiti 850.000 evra, plus za 3.500 (hranitelja) 350.000 EVRA ukupno iznosi 1.200.000 evra. Ove cifre su proizvoljne ali i realne. Ipak ih ne treba "uzeti zdravo za gotovo".
Pod pretpostavkom da se od ovog broja dece !/3 njih da na usvojenje, 1/3 vrati u biološke porodice i preostala 1/3 vrati u zatvorene institucije ili ostave u hraniteljskim porodicama (kao simboličan dokaz o poštovanju „najboljeg interesa deteta“) država bi u svom budžetu (za potrebe socijalne zaštite) mogla „uštedeti“ blizu 800.000 evra na mesečnom nivou. Da li je to mnogo ili malo u odnosu na druge društvene kategorije, drugo je pitanje.
Svakako da je ova pretpostavka toliko bizarna da je nedolično o njoj uopšte i razmišljati a kamo li diskutovati.
Ipak, život nas je naučio da „Srbija je zemlja čuda“ i da nemoguće može postati moguće i obrnuto. Takve mogućnosti izazvale su eroziju poverenja. Polazeći od uvažavanja prakse da su hranitelji „potrošna roba“ ili „habajući instrumenti“ onda svakako „nisu vredni“ kao faktor za uspešnu misiju hraniteljstva. Samim tim hranitelji su izopšteni iz vertikalne komunikacije. Za posledicu imamo horizontalnu komunikaciju koja je konačno postala destruktivna u nedostatku izvornih, preciznih i kompetentnih informacija koje pripadaju vertikalnoj komunikaciji. Tako sada hranitelji dobijaju telefonske pozive za razgovor sa voditeljem slčaja (radnikom centra za socijalni rad) radi informisanja hranitelja o "vanrednom preispitivanju hraniteljske podobnosti" ili o "stavljanju na listu za usvajanje dotičnog štićenika"(?). Gde je u celoj toj priči monitoring (nadgledanje procesa i pružanje podrške)? Gde su u toj priči Regionalni centri za porodični smeštaj? Kakav značaj u toj priči imaju hraniteljski izveštaji koji se upućuju savetnicima (radnicima Regionalnih centara) i na kraju, čemu služe izveštaji i ocene Regionalnih centara o hraniteljskom radu koji se dostavljaju mesno nadležnim centrima za socijalni rad? U stvari to i nije kraj mnogih pitanja. Ko i kako vrši pripremu deteta za izmeštanje iz hraniteljske porodice u usvojiteljsku? Da li su savetnici dobili program pripreme za "obradu" hranitelja jer i hranitelji su ipak ljudska bića sa socijalnim karakteristikama među kojima se ubraja i emotivnost? O mogućim negativnim posledicama za dalji život samog deteta biće reči posebnim tekstovima. 
 
Bez zdrave komunikacije nema poverenja a bez poverenja hranitelja u institucije sigurno se ne mogu postići ciljevi hraniteljstva a to podrazumeva i izlazak iz misije.

Hranitelj od poverenja izgrađivan je dugi niz godina i kada ga najviši državni organ postavi u društveni status ništavila onda se taj isti hranitelj neće moći više upotrebiti ni kao „potrošna roba“.

Hraniteljstvo - "laici" i profesionalci

Hraniteljstvo je posao - pružanje usluga socijalne zaštite. Taj posao je specifičan i veoma delikatan. Što pre to shvatimo tim pre ćemo uspeti da napravimo jednakost između prava i obaveza koje ova vrsta posla zahteva.

  

Analiza zakonskih okvira  

Porodični smeštaj je jedan od oblika zaštite dece bez roditeljskog staranja, koji se primenjuje onda kada je smeštaj u drugu porodicu najpovoljnije rešenje za dete. Porodični smeštaj deteta u drugu porodicu vrši se TERETNIM UGOVOROM porodično pravnog karaktera - dakle uz NADOKNADU. U stvari porodični smeštaj se sastoji od 5 pravnih odnosa:

1) pravnog odnosa između organa starateljstva i deteta, 

2) pravnog odnosa između organa starateljstva i porodice u koju je dete smešteno, 

3) pravnog odnos između organa starateljstva i roditelja deteta, 

4) pravnog odnosa između porodice u kojoj je dete smešteno i roditelja deteta, 

5) te pravnog odnosa između porodice u kojoj je dete smešteno i samog deteta. 

Hraniteljstvo i hraniteljski stres

Jedno ozbiljnije istraživanje na ovu temu sigurno bi dalo precizne podatke koji bi poslužili kao baza za razvoj hraniteljskih kompetencija ali i precizne odgovore na hraniteljske potrebe za društvenom podrškom na ovu temu. Tako nam ostaje da se za sada „oslanjamo“ na nezvanična istraživanja pojedinih hraniteljskih udruženja. Koliko su nadležni faktori za zaštitu deteta, hranitelji (i oni potencijalni) spremni na suočavanje sa činjenicama o realnom stanju deteta bez roditeljskog staranja uzimajući u obzir njegove razvojne smetnje kao i njegovo stanje za dodatnom podrškom? I koliko realno stanje dece iz ove grupacije u kontinuiranoj brizi o njima predstavljaju snažan izvor hraniteljskog stresa? Nema ozbiljnijeg istraživanja posvećenog ovom „fenomenu“.

Hranitelj - socijalno isključen akter

„Ako je naš glavni interes da proučavamo živote koje ljudi mogu voditi – sloboda koju imaju da vode minimalno pristojne živote – onda je pogrešno usmeriti pažnju samo na jedno ili drugo sredstvo kojim se ta sloboda ostvaruje. Moramo posmatati osiromašene živote, a ne samo prazne novčanike.“ (Amartya Sen, indijski nobelovac)
Društvena isključenost predstavlja “proces kojim su određeni pojedinci gurnuti na ivicu društva i sprečeni u punom učestvovanju u društvu zbog svog siromaštva ili nedostatka osnovnih znanja i mogućnosti za doživotno učenje, ili kao rezultat diskriminacije. Ovo ih udaljuje od zaposlenja, prihoda i mogućnosti obrazovanja, kao i od društvenih mreža, okvira i aktivnosti zajednice. Ovakvi pojedinci imaju malo pristupa vlasti i organima donošenja odluka i na taj način se često osećaju nemoćnim i nesposobnim da uzmu kontrolu nad odlukama koje utiču na njihov svakodnevni život” (Council of EU, 2004: 8). 

A kako je u praksi spskoga hraniteljstva?

"Posebne potrebe"

Na značenje termina „dete sa posebnim potrebama“ nemam odgovore.  Zato ću postavljati pitanja „stručnjacima“ koji se frljaju (razbacuju) strategijama i podzakonskim aktima, jer ja sam hranitelj, laik (amater), sasvim mali čovek, običan i za mnoge „poseban“ koji ne može pričati ni o čijem pravu i potrebama osim o pravima i potrebama svog maloletnog štićenika Srećka.
Možda, će se neko od vas koji čitate pitati zašto naslov stoji pod znacima  navoda. Ja stvarno ne znam i ne razumem šta su i koje su to „posebne“ potrebe! Možete to napisati i ćirilicom ali meni to neće značiti ništa.  Šta neke i nečije potrebe čini posebnim, njihovo značenje, suština, način zadovoljavanja ili je važno samo takvom etiketom nekoga stigmatizovati (obeležiti)?