Tek što smo počeli javno zagovarati „konstrukciju“ visokokvalitetne mreže hraniteljstva a već smo zaboravili na misiju i ciljeve hraniteljstva. Krenimo redom. Ono što svaki hranitelj treba da zna (ako ne zna treba da nauči) i ono što svako ovlašćeno lice za resor hraniteljstva i porodičnu zaštitu zna (ili misli da zna), to je sledeće: Misija i ciljevi hraniteljstva, ciljna grupa, metodologija, nosioc, partnerstvo i participacija. Polemisanje po trotoarima i kafanama o finansijskom pitanju hraniteljskog učinka svakako je neprimeren i nedostojan čak i prosečnog hranitelja. No, osećam potrebu da u ovom trenutku kažem nekoliko reči upravo o novcu.
Okvirna računica kaže sledeće – za 5.000 (deteta) treba izdvojiti 850.000 evra, plus za 3.500 (hranitelja) 350.000 EVRA ukupno iznosi 1.200.000 evra. Ove cifre su proizvoljne ali i realne. Ipak ih ne treba "uzeti zdravo za gotovo".
Pod pretpostavkom da se od ovog broja dece !/3 njih da na usvojenje, 1/3 vrati u biološke porodice i preostala 1/3 vrati u zatvorene institucije ili ostave u hraniteljskim porodicama (kao simboličan dokaz o poštovanju „najboljeg interesa deteta“) država bi u svom budžetu (za potrebe socijalne zaštite) mogla „uštedeti“ blizu 800.000 evra na mesečnom nivou. Da li je to mnogo ili malo u odnosu na druge društvene kategorije, drugo je pitanje.
Svakako da je ova pretpostavka toliko bizarna da je nedolično o njoj uopšte i razmišljati a kamo li diskutovati.
Ipak, život nas je naučio da „Srbija je zemlja čuda“ i da nemoguće može postati moguće i obrnuto. Takve mogućnosti izazvale su eroziju poverenja. Polazeći od uvažavanja prakse da su hranitelji „potrošna roba“ ili „habajući instrumenti“ onda svakako „nisu vredni“ kao faktor za uspešnu misiju hraniteljstva. Samim tim hranitelji su izopšteni iz vertikalne komunikacije. Za posledicu imamo horizontalnu komunikaciju koja je konačno postala destruktivna u nedostatku izvornih, preciznih i kompetentnih informacija koje pripadaju vertikalnoj komunikaciji. Tako sada hranitelji dobijaju telefonske pozive za razgovor sa voditeljem slčaja (radnikom centra za socijalni rad) radi informisanja hranitelja o "vanrednom preispitivanju hraniteljske podobnosti" ili o "stavljanju na listu za usvajanje dotičnog štićenika"(?). Gde je u celoj toj priči monitoring (nadgledanje procesa i pružanje podrške)? Gde su u toj priči Regionalni centri za porodični smeštaj? Kakav značaj u toj priči imaju hraniteljski izveštaji koji se upućuju savetnicima (radnicima Regionalnih centara) i na kraju, čemu služe izveštaji i ocene Regionalnih centara o hraniteljskom radu koji se dostavljaju mesno nadležnim centrima za socijalni rad? U stvari to i nije kraj mnogih pitanja. Ko i kako vrši pripremu deteta za izmeštanje iz hraniteljske porodice u usvojiteljsku? Da li su savetnici dobili program pripreme za "obradu" hranitelja jer i hranitelji su ipak ljudska bića sa socijalnim karakteristikama među kojima se ubraja i emotivnost? O mogućim negativnim posledicama za dalji život samog deteta biće reči posebnim tekstovima.
Bez zdrave komunikacije nema poverenja a bez poverenja hranitelja u institucije sigurno se ne mogu postići ciljevi hraniteljstva a to podrazumeva i izlazak iz misije.
Hranitelj od poverenja izgrađivan je dugi niz godina i kada ga najviši državni organ postavi u društveni status ništavila onda se taj isti hranitelj neće moći više upotrebiti ni kao „potrošna roba“.
