На последњој седници
Савета родитеља једне основне школе у Зајечару, донета је одлука да школа приступи
сакупљању понуда заинтересованих агенција за организовање рекреативне наставе и
екскурзија по утврђеном плану и маршутама. Како школа није ни до краја септембра нове
школске године расписала конкурс то је Савет родитеља поново отворио то питање
на седницама током септембра и октобра. Разлог за непоступање по предлогу
Савета родитеља представници школе објашњавали су „предстојећим изменама закона“,
„препоруама са семинара“, „погрешним тумачењем“, „обавезом школе на поштовање
закона о тендерима“, „разнолико тумачење малих и великих тендера“... На изричит
захтев да се представници школе прецизно изјасне на питање: да ли школа може
или не може да одговори на предлог Савета родитеља, следио је одговор „школа не
може да организује рекреације и екскурзије док се законом не дефинише процедура“.
Након
октобарске седнице Савета родитеља, родитељи су у сарадњи са одељенским
учитељима/цама прибавили најоптималнију понуду и приступили потписивању
појединачних уговора са једном од туристичких агенција.
Међу децом
која иду на рекреативну наставу налази се и ученик-дете без родитељског старања
и са сметњама у развоју. Према изменама у финансирању породичног смештаја
хранитељска породица има право да за дете које је на породичном смештају,
поднесе захтев за увећање надокнаде и то за ..... рекреативне наставе и
екскурзије школске деце.
Како школа
није одговорила својој надлежности већ су организацију рекреативне наставе преузели
сами родитељи, из тих разлог школа није надлежна да изда потврду о организовању
рекреативне наставе.
Ово је још
један пример о законски дефинисаном праву детета на системску подршку којa се емпиријски
не може имплементирати. Дакле, остаје на
хранитељима/цама да одлуче (у зависности од породичног финансијског прилива) хоће ли дете „да прати своју вршњачку групу“
или ће бити сепарисано - „издвојено“. При том треба се имати у виду и да Правилник
о додатној подршци детету и ученику са сметњама у развоју.......“, под
прописаним условима одређује потребу за „личним пратиоцем детета“, а да за то
локалне самоуправе углавном „немају новце“ па и та потреба детета се (у већини
случајева) задовољава из ресурса саме хранитељске породице а не из републичког
и локалног буџета, дакле супротно од законом предвиђеног.
