Od humanizma do profesionalizma

U javnim nastupima, po nekom nepisanom pravili, uvek mi postavljaju isto pitanje: "Da li je hraniteljstvo humanitarni rad ili se ipak radi o profesionalizmu?" Najveći broj hranitelja će odgovoriti da su ušli u hraniteljstvo iz ljubavi prema deci. Predstavnici institucija nadležnih za hraniteljski/porodični smeštaj tvrde da se hraniteljski rad smatra profesionalnim. Neutralne osobe, neupućene u domen hraniteljstva imaju oprečne odgovore: "iz materijalizma" ili "iz ljubavi" i "iz humanosti". Moj lični odgovor je: "Ljudi to rade zato što misle da znaju to da urade". Smatram da je hraniteljstvo, za sada, ipak jedna vrsta amaterskog rada. Rad sa svojim detetom ne može se šablonski upotrebiti u radu sa tuđim detetom. Svako od nas može, uz malo muke sebi skovati nekakvu tarabu koja će zadovoljiti svoju svrhu ali nekoj drugoj osobi morate napraviti tarabu po nekakvim tehničkim normama pogotovu ako ste, makar i simbolično plaćeni.

Potencijalni hranitelj pohađa takozvanu edukaciju po predviđenom pravilniku koje donosi nadležni resor u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku. Pominju se licence i predviđa se obaveza hranitelja na prisustvo edukativnim predavanjima sa fondom od 10 sati na godišnjem nivou. To ne može, odgovorno tvrdim, iznedriti profesionalnog hranitelja.

Na osnovu razmatranja raznih nacrta radnih grupa nadležnog Ministarstva sačinio sam plan interaktivnih radionica za unapređenje kompetentnosti hranitelja za potrebe UHP "Iskrica" imajući u vidu sledće činjenice: nedovoljna količina hraniteljskog poznavanja sistemskog zadovoljenja dečjih potreba, posebno iz domena "posebnih potreba", nepoznavanje načina preovladavanjem životnim krizama deteta, nepoznavanje potrebe za izgradnjom partnerskih odnosa u podeljenoj odgovornosti za dete na hraniteljstvu, nepoznavanje rizika i problematično suočavanje sa posledicama zanemarivanja i zlostavljanja na razvoj deteta, i još mnogo, mnogo togao toga.

Bogati sadržaj, počev od složenosti motavacije za hraniteljstvo, preko specifičnosti emocijalnog razvoja deteta bez adekvatnog roditeljskog staranja, sve do uloge i odgovornosti svih učesnika u zaštiti deteta sa izgradnjom neophodne mreže podrške detetu u okviru njegove hraniteljske porodice, potvrđuje ozbiljnost potrebe za realizaciju jednog "projekta" ove vrste.

Udruženje funkcioniše na principima privatnog sektora u smislu samostalnosti, ažurnosti, odgovornosti i sl. a to je samo još jedna pozitivna opcija upotrebljiva u tranziciji socijalne zaštite koja, uzgred budi rečeno, nije se pomakla ni za jedan korak od dana njene zvanične promocije već nekoliko godina. I ne može se napraviti ni jedan korak sve dokle državne institucije, osim verbalne saradnje, ne pristanu i na praktičnu partnersku saradnju sa hraniteljskim udruženjima. Priznao neko to ili ne, ali stoji duboko ukrenjena činjenica da su hranitelji treći relavantni faktor i da hranitelji organizovani kroz udruženja trebaju imati visoko cenjenu ulogu. Hranitelji za razliku od druga dva relavantna činioca, jedini plaćaju za sada previsoku "psihološku cenu" hraniteljstva.

Osnovni problem realizacije programa osmišljenih u civilnim organizacijama kao što su hraniteljska udruženja leži u neprihvatanju tih organizacija od strane relavantnih faktora u sistemu dečje zaštite. Lokalna samouprava u svojstvu kreatora socijalne politike u svom okruženju je i osnivač Centra za socijalni rad sa čijim zadatkom su upoznati svi građani pa čak i oni sa najnižem intelektualnim nivoom. Centar za socijalni rad kao nosilac neprenosivih prava zadužen je za realizaciju zadataka postavljenih od nadležnog Ministarstva. Po svom položaju, Centar ima podeljenu ulogu između nadležnog ministarstva i lokalne samouprave. Zašto u tekstu navodim ove korelacije?

Praktični primer: Nadležno ministarstvo je svojim aktom propisalo iznos novčane sume koju radnik Centra mora uručiti hranitelju istovremeno kada predaje dete hranitelju. Taj novčani iznos ima svrhu "prve pomoći" dok se rešenjem hranitelj uvrsti u sistem redovne isplate. Ta suma biva isplaćena iz sredstava koja padaju na teret lokalnog budžeta. I sada imamo situaciju da lokalna vlast ne uplaćuje pomenuta sredstva Centru jer smatraju da to nije njihova obaveza. Treba im dati za pravo jer ministarstvo pomenuti pravilnik uručuje Centrima a ne i lokalnim samoupravama pa se ovi normalno "prave Englezima". Radnik Centra uručuje dete hranitelju sa izvinjenjem da trenutno nema para ali će biti isplaćene čim opština uplati. Hranitelj radostan jer ipak posle višemesečnog čekanja, konačno dobije dete u nadi da ga sreća nije zaboišla. Iz dostojanstva mnogi hranitelji i ne pitaju za novac. Sada zamislimo obrnutu situaciju. Lokalna uprava prebaci sredstva na račun Centra a radnik Centra ipak ne preda novac hranitelju jer mu je u finansijski radnik rekao da novca nema.

Jedna hipotetička pitanje: Šta će biti ako hraniteljsko udruženje u obavezi prema svojim članovima pismenim putem insistira kod Centra za isplate koje su propisane pravilnikom nadležnog ministarstva? Zbog toga i još stotinu sličnih pitanja birokratski činovnici izjavljuju da nam hraniteljska udruženja nisu potrebna.

Moram priznati da sam se nekoliko puta pitao, šta će nam hraniteljsko udruženje?

Petogodišnji Beban me povuče za nogavicu, "deda,deda, jesi li ljut?" pogledam ga, progutam "knedlu", pomilujem ga po kosi, "nisam sine, samo nešto razmišljam". Mali Beban nastavlja: "Deda, jer tako da ja ne mogu da hodam jer imam cerebralu?" Zagrlim ga i šapnem na uvo: "Dok ne prohodaš moj Bebane, deda će da hoda i za tebe i za sebe."

To je gorivo koje mi daje energiju da postavim udruženje tamo gde mu je mesto, makar morao da naučim i Brajevu azbuku.