Hraniteljstvo, udruženje, savez, mreža – šta nam sve to treba?

Malo je onih koji su dovoljno mudri da sebi priznaju koliko ne znaju. Gotovo četiri petine među nama drži se ustaljenog pravila „sve znam i ništa nikom ne dam“. Ta petina će vam obično kazati onu standardnu rečenicu „ne interesuje me politika, svi ste vi isti , gledate samo lične interese“. 

Ako ste mislili da ću se baviti tom „pametnom" i sebičnom većinom moram vas razočarati. Ja pripadam onoj manjini koja zagovara celo životno učenje, manjini koja ima određene ciljeve u svom životu, koja ima lične interese. 

Sama imenica „udruženje“ sa prisvojnom imenicom „hraniteljsko“ definiše skupinu osoba definisanog profila sa težnjom ostvarivanja svojih ličnih interesa pod uslovima koje propisuju zakonski okviri i dogovorena pravila ponašanja. Prvi kamen spoticanja za većinu hranitelje je razmena (davanje i primanje), pravilo broj jedan. Drugo pravilo, lični primer za mnoge hranitelje predstavlja strah od eventualnih neprijatnosti. Odgovornost je nešto sa čime se po svojoj prirodi čovek sa balkanskih prostora ne želi suočiti. Znanje je umesto motivacionog faktora prihvaćeno kao mogućnost „dodatne pretnje“.

Hranitelj/ica 

U neformalnim razgovorima upitam hranitelje: Zašto se ne aktiviraš kroz udruženje? Od deset njih samo jedan mi odgovori pitanjem: Šta i kako ja tu mogu da pomognem? Ostalih devet odgovora su identični u potpunosti: „Šta ja imam od toga“. A sada zamislite devet odgovora: Šta će od toga imati dete koje je smešteno u moju porodici?
I sada ono glavno. Oni koji misle da sve znaju, ipak ne znaju ono glavno: Moj lični intres identičan je interesima mnogih hranitelja koje sam upozna tokom šest proteklih godina. Ti naši pojedinačni interesi projektovani u prostoru društvene zajednice nedvosmisleno nose konotaciju interesa od opšteg društvenog značaja. Na žalost, po ustaljenom pravilu obični građani to ne razumeju a „javni radnici“ to ne žele da razumeju. Svakako da ima i pozitivnih primera ali oni  još uvek poput primera dobre prakse ne utiču na promenu pravila.

„Pravilo je da građanina ne interesuje politika". Hranitelj je prihvatio dete bez roditeljskog staranja na odgoj i vaspitanje (socijalizaciju) istovremeno ga pripremajući za integraciju u redovne tokove života. I sada, jednog hranitelja „ne interesuje politika“ (obrazovanja, dečje zaštite, zdravstvenog i pravosudnog sistema, i td.) Inkluzija je sastavni deo politike društva na ovim prostorima. Jednog hranitelja to ne interesuje (?). Sada ja očekujem odgovor od tog hranitelja na pitanje: Na koji način misli o zastupanju interesa deteta ako ga ne intresuje politika kojom se određuje kvalitet života tog deteta. Kako misli da opravda svoj hraniteljski rad ako, kao prva osoba u koju dete pogleda svakog jutra, nije učinila makar jedan korak za dobrobit tog deteta?

Udruženje

Udruženja, svesna svojih slabosti koje su u vezi sa nedostatkom kvalitetnih ljudskih resursa, povezuju se sa istorodnim udruženjima. U težnji ka istom cilju, u okviru saveza vrše razmenu znanja i veština. Ličnim primerom iniciraju saradnike na nadograđivanje već stečenog znanja i na dalji razvoj veština. Odgovornost je osobina koja vodi jedan tim ka zahtevima za promenu sadašnjeg stanja ciljne grupe sa ciljem ostvarenja boljitka što je svakako u skladu sa nacionalnim strategijama. 

Koje su to osnovne teme kojima se hraniteljska udruženja trebaju baviti? 

- Budžetska izdvajanja za decu,

- pitanja ranog razvoja dece,

- pitanja dostupnosti kvaliteta ne/formalnog obrazovanja,

- podrška procesima inkluzivnog obrazovanja,

- pitanje participacije (učešća) dece,

- osnaživanje dece za aktivno uključivanje u zajednicu,

sve su to pitanja na koja udruženja, svojim aktivnostima mogu i treba da daju svoj doprinos. Svakako se ne sme zaboraviti na praćenje implementacije, to jest na doslednu primenu zakonskih i podzakonskih akata koji regulišu obaveze i prava hranitelja kao jednog od najvećeg faktora u lancu socijalne zaštite deteta bez roditeljskog staranja. 

Mreža 

Pripadnost članstvu jedne mreže nalazim u načinu i modelu funkcionisanja koji može obezbediti postizanje zajedničkog cilja svih članica, i to blagovremeno i racionalno. Neformalnost mreže je osnov za njenu različitost od saveza koji je u principu formalna organizacija. 

Hraniteljska udruženja, uostalom kao i mnoge druge civilne organizacije nemaju potrebne resurse i snage za promene u lokalnom okruženju. To što im je potrebno nalaze u Savezu. Savez nije svemoćan i za mnoge svoje aktivnosti razmenom sa mrežama dolazi do zadovoljenja svojih potreba (različitih resursa, veštine i podrške) na putu ka ostvarivanju svojih ciljeva.

Pitanja kao što su:
- Podrška ranom razvoju sve dece
- Podrška i praćenje hraniteljskih porodica
- Nezainteresovanost dece za sopstveno obrazovanje
- Komplikovana procedura za zaštitu dece bez roditeljskog staranja
- Nedostatak planova i programa u okviru inkluzivnog razvoja
- Nedovoljni kapaciteti i stručni kadar u rešavanju problema dece
- Snaživanje institucija i OCD-a za jačanje vaspitnih uticaja
- Razvoj partnerstva u cilju razvoja organizovanije zaštite dece
- Teškoće odrastanja dece iz osetljivih grupa
samo su neka od pitanja koja nas vode ka istom cilju. 

Civilizacijske vrednosti kao što su:
- poštovanje i primena ljudskih prava a pre svega dečjih
- govor ljubavi kao jedino sredstvo ljudske komunikacije
- pomoć onima koji su u nevolji
- društvena briga o deci i njihov položaj u društvu
samo su neka od mnogih koja nas čvrsto povezuju.

Osobe koje su naučile samo da uzimaju i da neko drugi za njih radi ne shvataju vrednosti razmene, participacije i odgovornosti. Njihov pogrešan način razmišljanja ne dozvoljava im da razumeju principe kvalitetnog života civilizovane zajednice. To je njihovo pravo u vremenu koje prolazi. U tom vremenu deca su samo kolateralna šteta. Pravna odgovornost obično se pripiše nekom hranitelju. Moralna odgovornost lokalne zajednice gotovo redovno izostaje. Na republičkom stolu redovno stižu pozitivni(?) izveštaji dok "kolateralna šteta" postaje novi izvor nacionalnog siromaštva.