Nekad i sad

Prelistavajući raznu priručnu literaturu, jedno izdanje iz 2005. skrenulo mi je posebnu pažnju. Moram priznati da mi je dalo uporne tačke za definisanje najbitnijeg programskog delovanja udruženja hraniteljskih porodica „Iskrica“. 

U pometom priručniku  navode se stavovi stručnih timova centara za socijalni rad na temu unapređenja porodičnog smeštaja (hraniteljstva). U tom odeljku navode se problemi  od kojih su najviše istaknuti:

-Problemi osamostaljivanja dece posle završene škole (verovatno se misli na sticanje punoletstva) –  Miloševac, Subotica, Stara Pazova, Zaječar...

-Nedovoljnost sredstava za posebne potrebe deteta  - Stara Pazova

-Nedovoljna afirmacija hraniteljstva –Stara Pazova,
...
Stručni timovi su dali i svoje predloge za ublažavanje/rešavanje istaknutih problema od kojih posebno izdvajam tri:

-Regulisanje/zasnivanje radnog odnosa

-Edukacije za unapređivanje kompetencija hranitelja

-Program ili projekat za osamostaljivanje dece i mladih po izlasku iz hraniteljstva

Istraživanja koja su deo teme ovog izdanja najverovatnije su obavljena pre 2004.

Sada smo ušli u 2010. Sa sledećom situacijom:

-Problem osamostaljivanja dece i dalje se generalno ne rešava. Možda se nešto i dešava ali hraniteljskaudruženja nisu upoznata.

-Edukacije za unapređivanje kompetencilja hranitelja održavaju se na minimumu tek koliko da ispune minimalne standarde,

-Umesto zasnivanja radnog odnosa ostalo se na zasnivanju ugovora o delu što hraniteljima isključuje sva prava koja proističu iz radnog odnosa

-Afirnacija hraniteljstva je potpuna ali deklarativno dok se u praksi hraniteljstvo i dalje drži na marginama društvenih zbivanja.

Šta je pravi razlog za pisanje ovog teksta?

Pomenuo sam na početku da su ovi problemi inicirali razmišljanja „svojeglavih“ hranitelja na paticipaciju u sistemskom rešavanju, tim pre što su, kao praktični radnici u domenu hraniteljstva, odlično upoznati sa sistemskim nedostacima. Samoorganizovani u hraniteljska udruženja nude dijalog i partnersku saradnju sa relavantnim  institucijama. Odgovora (pisanih) nema  ili ako ih eventualno ima onda su tipa: „Nismo nadležni (obavezni ili ovlašćeni) za potpisivanje protokola (sporazuma) o partnerskoj saradnji“,  „Obratite se za pomoć Centru za socijalni rad kao njihovi korisnici“, „Još nisu sazreli uslovi“, „Još niste prepoznati kao ozbiljna institucija“, „Budite strpljivi jer to je proces koji traje“ i tako dalje.

Kakva je, ili koja je razlika, gledano iz ustavnopravnog ugla, u javnom zastupanju od strane državnih institucija i civilnih organizacija (NVO)?

Možda nije isto ali je slično kao kada bi vas neko pitao, kakva je razlika između državnih zdravstvenih klinika i privatnih. Pretpostavljam da ste shvatli da je interes obe strane isti, poboljšanje zdravstvenog stanja pacijenta, a da je razlika u pristupu zdravstvenog tretmana. Slično je i u prethodnom slučaju. Interes obe strane je stvaranje najoptimalnijih uslova za pravilan odgoj deteta ali je razlika u načinu pristupa.
Komei i zašto odgovara status quo?
Ima li hrabrih da javno ponude odgovor?