Zakon i demokratija

Ne bavim se politikom ali se ona (na moju žalost) bavi samnom kao i sa mnogim slobodoumnim građanima. Kako bi privukao pristalice građanske opcije, u smislu zajedničke emancipacije građana ka pozitivnom napretka ljudske zajednice stavljam ovaj post, ali i još nekoliko sledećih, na ovom blogu mada na prvi pogled njima ovde nije mesto. Ali samo na prvi pogled.

Neobičan fenomen našeg vremena - koji će verovatno zaprepastiti naše potomke - je doktrina zasnovana na ovoj trostrukoj hipotezi: ukupnoj inertnosti građanstva, svemoći zakona i nepogrešivosti zakonodavca. Te tri ideje čine sveti simbol onih koji sebe proglašavaju potpuno demokratskim.

Svako, ko hoće da progleda, videće da je sklonost ljudske rase prema slobodi uveliko osujećena. To je vidljivo bilo u istočnoj Evropi i to možemo, uslovno rečeno, prihvatiti normalnom pojavom obzirom na tamošnja bivša socijalistička uređenja. Ali kako tu istu pojavu prihvatiti normalnom u zapadnoj Evropi, u društvima koja se zaklinju demokratijom? Ta pojava je, u stvari, posledica kobne želje, usvojene od antičkih učenja, želje da se manjina postavi iznad čovečanstva da bi ga uređivala, organizovala i regulisala prema svojoj mašti.

Princip republikanske vlasti je vrlina, a sredstvo potrebno za uspostavljanje vrline je teror. U našoj zemlji, (u bližoj prošlosti a i sadašnjosti) želimo da zamenimo moral za sebičnost, poštenje za čast, principe za običaje, dužnosti za manire, carstvo razuma za tiraniju mode, prezir prema poroku za prezir prema siromaštvu, gordost za drskost, duševnu veličinu za taštinu, ljubav prema slavi za ljubav prema novcu, dobre ljude za dobre drugare, zaslugu za spletku, genije za razum, istinu za sjaj, šarm sreće za dosadu zadovoljstva, ljudsku veličinu za sitne duše velikana, darežljiv, jak, srećan narod za dobrodušne, frivolne, degradirane ljude; ukratko, želimo da zamenimo sve vrline i čuda republike porocima i apsurdima monarhije.

Kakav je stav demokrate kada se diskutuje o političkim pravima? Kako gleda na ljude kad treba izabrati zakonodavca. Ah, onda se tvrdi da ljudi poseduju instiktivnu mudrost; obdareni su najfinijom percepcijom; njihova volja uvek je prava; opšta volja ne može da pogreši; glasanje nikada ne može biti previše univerzalno.

Kada dođe vreme glasanja, glasač se očigledno neće pitati ni za kakvu garanciju svoje mudrosti. Njegova volja i sposobnost izbora se mudro uzimaju zdravo za gotovo.

Ali, kada je zakonodavac konačno izabran - ah! Onda ton njegovog govora trpi zaista radikalnu promenu. Ljudi se vraćaju pasivnosti i nesvesnom; zakonodavac dobija svemoć. Sad je na njemu da inicira, usmerava, pokreće i organizuje. Građanstvo treba samo da se potčini; kucnuo je čas despotizma. Sada uočavamo ovu kobnu zamisao: ljudi koji su, za vreme izbora, bili tako mudri, tako moralni i tako savršeni sada nemaju nikakvih sklonosti; ili, ako ih imaju, to su ”sklonosti koje vuku dole u degradaciju”.

Jasno je, onda, da savest socijaldemokrata ne može ljudima da dozvoli nikakvu slobodu zato što veruju da je ljudska priroda uvek sklona degradacji i katastrofi svake vrste. Zato, naravno, zakonodavci moraju praviti planove za ljude da ih spasu od njih samih. Ovaj način rezonovanja dovodi nas do teškog pitanja: ako su ljudi onako nesposobni, onako nemoralni i onako neuki kako na to ukazuju političari, zašto se onda pravo glasa tih istih ljudi brani sa takvim ostrašćenim insistiranjem?

Tvrdnje ovih organzatora čovečanstva nameću još jedno pitanje na koje, koliko znam, nisu nikada odgovorili: ako su prirodne sklonosti čovečanstva toliko rđave da nije bezbedno dozvoliti ljudima da budu slobodni, kako to da su sklonosti tih organizatora uvek dobre? Zar zakonodavci i njihovi naimenovani zastupnici takođe ne pripadaju ljudskoj rasi? Ili, veruju da su oni sami sačinjeni od finijeg materijala nego ostatak ljudske populacije? Organizatori smatraju da društvo, ako ostane neusmereno, juri strmoglavce u neminovnu propast zato što su ljudski instinkti tako izopačeni. Zakonodavci tvrde da zaustavljaju ovaj samoubilački kurs i daju mu zdraviji pravac. Očito su, onda, zakonodavci i organizatori od Nebesa dobili inteligenciju i vrlinu koji ih stavljaju izvan i iznad čovečanstva; ako je tako, pustimo da pokažu pravo svojine nad takvom superiornošću.

Ja ne osporavam njihovo pravo da izmišljaju socijalne kombinacije, da ih reklamiraju, da ih zagovaraju i isprobavaju na sebi, na sopstveni račun i rizik. Ali im osporavam da te planove meni nameću zakonom, silom, i da me primoravaju da za njih plaćam poreze.

Ne insistiram na tome da se pobornici raznih društvenih škola mišljenja (prudonisti, furijeovci, protekcionisti i svi ostali) odreknu svojih raznovrsnih ideja. Insistiram samo da se odreknu te jedne zajedničke ideje primoravanja da pristanem na njihove projekte. Tražim samo da mi se dozvoli da sam odlučimm o tim planovima; da me ne teraju da ih prihvatam, direktno ili indirektno, ako smatramm da su u suprotnosti sa mojim interesima, ako su odvratni mojoj savesti.

Sve dok te ideje preovlađuju, jasno je da je odgovornost vlasti ogromna. Dobra i loša sreća, bogatstvo i siromaštvo, jednakost i nejednakost, vrlina i porok - svi, onda, zavise od političke administracije. Optererećena je svim, preduzima sve, radi sve; zato je odgovorna za sve. Ako imamo sreće, onda vlast traži našu zahvalnost; ali, ako nemamo sreće, onda vlast mora da snosi krivicu. Jer, zar ne stoje sada naše ličnosti i svojina na raspolaganju vlasti? Zar zakon nije svemoćan?

Frederik Bastija je napisao tri knjige čiji sadržaji u najkraćem mogu da se prenesu u sledećem pasusu:
“Ekonomija se mora razviti kao nauka pre no što postane moguće logički formulisati politiku kao nauku. U suštini, ekonomija je nauka kojom se utvrđuje da li su interesi ljudskih bića usklađeni ili suprotstavljeni. To se mora znati pre nego što se formuliše politika, kao nauka kojom se utvrđuju prave funkcije vlasti. Neposredno posle razvijanja ekonomije kao nauke i na samom početku formulacije politike kao nauke, mora se odgovoriti na sledeće pitanje od opšte važnosti: Šta je zakon? Šta bi trebalo da bude? Koji je njegov delokrug; njegove granice? Na kom mestu, logično, prestaju prave moći zakonodavca? Ne oklevam da odgovorim: Zakon je zajednička sila organizovana da deluje kao prepreka nepravdi. Ukratko, zakon je pravda.”

Koje su to zakonodavne funkcije?
Nije istina da zakonodavac ima apsolunu vlast nad našim ličnostima i svojinom. Postojanje ličnosti i svojine prethodi postojanju zakonodavca i njegova funkcija je samo u tome da garantuje njihovu bezbednost.
Nije istina da je funkcija zakona da regulše naše savesti, naše ideje, naše volje, naše obrazovanje, naša mišljenja, naš rad, našu profesiju, naše talente ili naša zadovoljstva. Funkcija zakona je da zaštiti slobodno ostvarivanje tih prava i da spreči svakoga da ometa slobodno ostvarivanje istih tih prava od strane bilo koje druge osobe.

Kojim putem dostojanstveno u progress?
Zakon je pravda. I upravo će pod tim zakonom, pod vladavinom prava, (pod uticajem slobode, bezbednosti, stabilnosti i odgovornosti) svaka osoba dostići svoju stvarnu vrednost i pravo dostojanstvo svoga bića. Samo pod ovim zakonom pravde zajednica će nesumnjimo polako, ali sigurno, ostvariti prirodno uređen i miran progres zajednice. To je teorijski tačno. Bilo o kom da se pitanju diskutuje (bilo da je versko, filozofsko, političko ili ekonomsko, bilo da se tiče prosperiteta, morala, jednakosti, prava, pravde, progresa, odgvornonosti, saradnje, svojine, rada, trgovine, kapaitala, plata, poreza, stanovništva, finansija ili vlasti), na bilo kjojoj tački naučnog horizonta da otpočnem svoja istraživanja, neminovno dolazim do sledećeg zaključka: rešenje problema ljudskih odnosa nalazi se u slobodi.

I da završim ovo poglavlje jednom molbom:
Vi koji menjate stare zakone, vi koji izmišljavate nove zakone i vi koji se uporno trudite da mi olakšate življenje, sve vas zajedno molim i preklinjem, nemojte se truditi. Sve što se više trudite da meni bude lepše znajte da je meni sve teže.