Priroda nam je dala dar koji obuhvata sve druge darove. To je dar života - fizičkog, intelektualnog i moralnog života. Ali, život se ne može sam održavati. Stvaranjem života čoveku je poverena odgovornost da ga čuva, razvija i usavršava. Da bi to ostvarili, priroda nas je snabdela nizom čudesnih sposobnosti. I smestila nas usred raznovrsnih prirodnih resursa. Delujući našim sposobnostima na te prirodne resurse, pretvaramo ih u proizvode i koristimo. Ovaj proces je neophodan da bi život čoveka tekao svojim određenim tokom. Život, sposobnosti, proizvodnja - drugim rečima, individualnost, sloboda, svojina – to je čovek. I, uprkos lukavosti veštih političkih lidera, ova tri prirodna dara prethode svom ljudskom zakonodavstvu i mjemu su pretpostavljena.
Život, sloboda i svojina ne postoje zato što su ljudi stvorili zakone. Naprotiv, činjenica da su život, sloboda i svojina postojali ranije, upravo je i navela ljude da stvore zakone .
Šta je, onda, zakon? To je kolektivna organizacija individualnog prava na zakonitu odbranu.
Prirodno je pravo da svako od nas brani svoju ličnost, svoju slobodu i svoju svojinu. Ovo su tri osnovna životna zahteva i očuvanje svakog od njih u potpunosti zavisi od očuvanja ona druga dva. Jer, šta su naše sposobnosti nego produžetak naše individualnosti? A šta je svojina nego produžetak naših sposobnosti?
Stoga se princip kolektivnog prava zasniva na individualnom pravu. A zajednička snaga koja štiti ovo kolektivno pravo ne može, logično, imati nikakvu drugu svrhu niti zadatak od onog koji zastupa.
Dakle, zakon je organizacija prirodnog prava zakonite odbrane. On je zamena individualnih sila zajedničkom silom. A ova zajednička sila treba da čini samo ono što pojedinačne sile imaju prirodno i zakonito pravo da učine: da štite lica, slobode i svojine; da očuvaju prava svakog i dovedu do toga da pravda vlada nad svima nama.
Ali, nažalost, zakon se nikako ne ograničava na svoje prave funkcije Zakon je korišćen da uništi svoj sopstveni cilj: primenjen je za uništavanje pravde koju je trebalo da održava; za ograničavanje i uništavanje prava koja je, po svojoj stvarnoj nameni, trebalo da poštuje. Zakon je stavio kolektivnu silu na raspolaganje beskrupuloznim ljudima koji žele da, bez rizika, eksploatišu ličnost, slobodu i svojinu drugih. Pretvorio je pljačku u pravo, kako bi zaštitio pljačku. Kako je ostvareno ovo izopačenje zakona? I kakvi su rezultati?
Do izopačenost zakona dovela su dva uzroka: glupa pohlepa i lažna filantropija.
Život, sloboda i svojina ne postoje zato što su ljudi stvorili zakone. Naprotiv, činjenica da su život, sloboda i svojina postojali ranije, upravo je i navela ljude da stvore zakone .
Šta je, onda, zakon? To je kolektivna organizacija individualnog prava na zakonitu odbranu.
Prirodno je pravo da svako od nas brani svoju ličnost, svoju slobodu i svoju svojinu. Ovo su tri osnovna životna zahteva i očuvanje svakog od njih u potpunosti zavisi od očuvanja ona druga dva. Jer, šta su naše sposobnosti nego produžetak naše individualnosti? A šta je svojina nego produžetak naših sposobnosti?
Stoga se princip kolektivnog prava zasniva na individualnom pravu. A zajednička snaga koja štiti ovo kolektivno pravo ne može, logično, imati nikakvu drugu svrhu niti zadatak od onog koji zastupa.
Dakle, zakon je organizacija prirodnog prava zakonite odbrane. On je zamena individualnih sila zajedničkom silom. A ova zajednička sila treba da čini samo ono što pojedinačne sile imaju prirodno i zakonito pravo da učine: da štite lica, slobode i svojine; da očuvaju prava svakog i dovedu do toga da pravda vlada nad svima nama.
Ali, nažalost, zakon se nikako ne ograničava na svoje prave funkcije Zakon je korišćen da uništi svoj sopstveni cilj: primenjen je za uništavanje pravde koju je trebalo da održava; za ograničavanje i uništavanje prava koja je, po svojoj stvarnoj nameni, trebalo da poštuje. Zakon je stavio kolektivnu silu na raspolaganje beskrupuloznim ljudima koji žele da, bez rizika, eksploatišu ličnost, slobodu i svojinu drugih. Pretvorio je pljačku u pravo, kako bi zaštitio pljačku. Kako je ostvareno ovo izopačenje zakona? I kakvi su rezultati?
Do izopačenost zakona dovela su dva uzroka: glupa pohlepa i lažna filantropija.
Samoočuvanje i sopstveni razvoj uobičajene su aspiracije svih ljudi.
Čovek može da živi i da zadovoljava svoje potrebe samo neprekidnim radom; neprekidnom primenom svojih sposobnosti na prirodne resurse. Ovaj proces je poreklo svojine.
Ali, postoji još jedna tendencija uobičajena kod ljudi. Kad mogu, žele da žive i prosperiraju na račun drugih. Tačno je i to da čovek može da živi i zadovoljava svoje potrebe otimanjem i korišćenjem proizvoda tuđeg rada. Ovaj proces je poreklo pljačke.
No, kako je čovek prirodno sklon izbegavanju truda - a kako je rad sam po sebi muka - sledi da će ljudi pribeći pljački uvek kada je pljačkati lakše nego raditi.
Kada se, onda, okončava pljačka? Okončava se kada postane mučnija i opasnija od rada. Očigledno je, onda, da je prava svrha zakona da koristi moć svoje kolektivne sile da zaustavi ovu fatalnu sklonost da se pljačka umesto da se radi. Sve zakonske mere trebalo bi da štite svojinu i kažnjavaju pljačku.
Nijedno društvo ne može da postoji ukoliko se zakoni u izvesnoj meri ne poštuju. Najsigurniji put da zakoni budu poštovani je da ih učinimo vrednim poštovanja. Kad zakon i moral protivreče jedan drugom, građanin je suočen sa surovom alternativom: ili da izgubi osećaj za moral ili da izgubi poštovanje prema zakonu. Ova dva zla imaju podjednake posledice i meni je teško da se opredelim.
Priroda zakona je da održava pravdu. Ovo je u toj meri tačno da su, u svesti ljudi, zakon i pravda jedno te isto. U svima nama postoji snažna dispozicija da verujemo kako je sve ono što je zakonito i opravdano. Ovo uverenje je tako rasprostranjeno da mnoge osobe pogrešno veruju da su neke stvari „pravedne” samo zato što ih takvim čini zakon. Stoga, da bi pljačku učinili naizgled pravednom i svetom pred mnogim ljudskim savestima, potrebno je samo da je zakon dekretom odobri. Ako nagovestite sumnju u moral tih institucija, hrabro će vam kazati „da ste petokolonaš, straini agent, nemački špijun, opasna faca, utopista, teoretičar, filozof, podrivač društvene zajednice.”
Sledeća posledica ovog tragičnog izopačenja zakona je da daje preteranu važnost političkim strastima i sukobima, i politici uopšte.
Na ovom mestu mislim da bih trebao da tačno objasnim šta podrazumevam pod rečju pljačka.
Reč pljačka koristim u njenom naučno prihvaćenom značenju. Akt pljačke izražava ideju suprotnu ideji svojine što znači da se deo bogatstva prenese sa osobe koja ga poseduje, silom ili prevarom, bez njenog pristanka i naknade, na bilo koga koji je ne poseduje.
Ovaj čin je upravo ono što bi zakon trebalo da guši, uvek i svuda. Kada zakon sam počini ono delo koje treba da guši kažem da je počinjena pljačka. Sa te tačke gledišta društva i blagostanja, ova agresija na prava je još gora. U ovom slučaju legalne pljačke, osoba koja stiče korist nije odgovorna za akt pljačkanja. Odgovornost za ovu legalnu pljačku snosi zakon, zakonodavac i samo društvo. U tome leži politička opasnost.
Bez namere da napadam i vređam bilo čiji moral ja samo napadam jednu pogrešnu ideju, jedan pogrešan nepravedan sistem, nepravdu nezavisnu od ličnih namera da svako od nas ima korist od nje ne želeći da tako bude i zbog nje pati a ne zna uzrok toj patnji.
Iskrenost onih koji se zalažu za protekcionizam, socijalizam i komunizam se, ovde, ne dovodi u pitanje. Svaki pisac koji to uradi mora biti pod uticajem političkog duha ili političkog straha.
Ne želim da raspravljam o iskrenim ili neiskrenim namerama ljudi. Ranije sam već rekao da se legalna pljačka zasniva na lažnoj filantropiji koja nosi popularne aspiracije sa težnjom da ostvari opšte blagostanje uz pomoć opšte pljačke.
U stvari, kakve smo političke borbe svedoci? To je institktivna borba svih ljudi za slobodu. A kakva je ta sloboda, na pomenu čijeg imena srce brže kuca i svet uzdrhti? Nije li to zajednica svih sloboda – sloboda savesti, obrazovanja, udruživanja, štampe, putovanja, rada, trgovine? Ukratko, nije li sloboda sloboda svakog pojedinca da u potpunosti koristi svoje sposobnosti, sve dok pri tom ne ugrožava druge ljude? Nije li sloboda uništenje svakog despotizma, uključujući, naravno, despotizam zakona? Najzad, nije li sloboda ograničavanje zakona samo na njegovu racionalnu sferu organizovanja prava pojedinca na zakonsku samoodbranu, kažnjavanja nepravde?
Jednom za svagda trrebamo naučiti da, sloboda nije samo dato pravo; ona je takođe moć data nekoj osobi da koristi i razvija svoje sposobnosti pod vladavinom pravde i pod zaštitom zakona.
Čovek može da živi i da zadovoljava svoje potrebe samo neprekidnim radom; neprekidnom primenom svojih sposobnosti na prirodne resurse. Ovaj proces je poreklo svojine.
Ali, postoji još jedna tendencija uobičajena kod ljudi. Kad mogu, žele da žive i prosperiraju na račun drugih. Tačno je i to da čovek može da živi i zadovoljava svoje potrebe otimanjem i korišćenjem proizvoda tuđeg rada. Ovaj proces je poreklo pljačke.
No, kako je čovek prirodno sklon izbegavanju truda - a kako je rad sam po sebi muka - sledi da će ljudi pribeći pljački uvek kada je pljačkati lakše nego raditi.
Kada se, onda, okončava pljačka? Okončava se kada postane mučnija i opasnija od rada. Očigledno je, onda, da je prava svrha zakona da koristi moć svoje kolektivne sile da zaustavi ovu fatalnu sklonost da se pljačka umesto da se radi. Sve zakonske mere trebalo bi da štite svojinu i kažnjavaju pljačku.
Nijedno društvo ne može da postoji ukoliko se zakoni u izvesnoj meri ne poštuju. Najsigurniji put da zakoni budu poštovani je da ih učinimo vrednim poštovanja. Kad zakon i moral protivreče jedan drugom, građanin je suočen sa surovom alternativom: ili da izgubi osećaj za moral ili da izgubi poštovanje prema zakonu. Ova dva zla imaju podjednake posledice i meni je teško da se opredelim.
Priroda zakona je da održava pravdu. Ovo je u toj meri tačno da su, u svesti ljudi, zakon i pravda jedno te isto. U svima nama postoji snažna dispozicija da verujemo kako je sve ono što je zakonito i opravdano. Ovo uverenje je tako rasprostranjeno da mnoge osobe pogrešno veruju da su neke stvari „pravedne” samo zato što ih takvim čini zakon. Stoga, da bi pljačku učinili naizgled pravednom i svetom pred mnogim ljudskim savestima, potrebno je samo da je zakon dekretom odobri. Ako nagovestite sumnju u moral tih institucija, hrabro će vam kazati „da ste petokolonaš, straini agent, nemački špijun, opasna faca, utopista, teoretičar, filozof, podrivač društvene zajednice.”
Sledeća posledica ovog tragičnog izopačenja zakona je da daje preteranu važnost političkim strastima i sukobima, i politici uopšte.
Na ovom mestu mislim da bih trebao da tačno objasnim šta podrazumevam pod rečju pljačka.
Reč pljačka koristim u njenom naučno prihvaćenom značenju. Akt pljačke izražava ideju suprotnu ideji svojine što znači da se deo bogatstva prenese sa osobe koja ga poseduje, silom ili prevarom, bez njenog pristanka i naknade, na bilo koga koji je ne poseduje.
Ovaj čin je upravo ono što bi zakon trebalo da guši, uvek i svuda. Kada zakon sam počini ono delo koje treba da guši kažem da je počinjena pljačka. Sa te tačke gledišta društva i blagostanja, ova agresija na prava je još gora. U ovom slučaju legalne pljačke, osoba koja stiče korist nije odgovorna za akt pljačkanja. Odgovornost za ovu legalnu pljačku snosi zakon, zakonodavac i samo društvo. U tome leži politička opasnost.
Bez namere da napadam i vređam bilo čiji moral ja samo napadam jednu pogrešnu ideju, jedan pogrešan nepravedan sistem, nepravdu nezavisnu od ličnih namera da svako od nas ima korist od nje ne želeći da tako bude i zbog nje pati a ne zna uzrok toj patnji.
Iskrenost onih koji se zalažu za protekcionizam, socijalizam i komunizam se, ovde, ne dovodi u pitanje. Svaki pisac koji to uradi mora biti pod uticajem političkog duha ili političkog straha.
Ne želim da raspravljam o iskrenim ili neiskrenim namerama ljudi. Ranije sam već rekao da se legalna pljačka zasniva na lažnoj filantropiji koja nosi popularne aspiracije sa težnjom da ostvari opšte blagostanje uz pomoć opšte pljačke.
U stvari, kakve smo političke borbe svedoci? To je institktivna borba svih ljudi za slobodu. A kakva je ta sloboda, na pomenu čijeg imena srce brže kuca i svet uzdrhti? Nije li to zajednica svih sloboda – sloboda savesti, obrazovanja, udruživanja, štampe, putovanja, rada, trgovine? Ukratko, nije li sloboda sloboda svakog pojedinca da u potpunosti koristi svoje sposobnosti, sve dok pri tom ne ugrožava druge ljude? Nije li sloboda uništenje svakog despotizma, uključujući, naravno, despotizam zakona? Najzad, nije li sloboda ograničavanje zakona samo na njegovu racionalnu sferu organizovanja prava pojedinca na zakonsku samoodbranu, kažnjavanja nepravde?
Jednom za svagda trrebamo naučiti da, sloboda nije samo dato pravo; ona je takođe moć data nekoj osobi da koristi i razvija svoje sposobnosti pod vladavinom pravde i pod zaštitom zakona.
Нема коментара:
Постави коментар
Pišite, komentarišite, predlažite, kritikujte, postanite član ovog foruma.
Vaš mali komentar može biti veliki doprinos uspostavljanju boljitka za veselo detinjstvo svakog deteta.