Najveći kompliment koji mi je ikad upućen dobio sam kada bi me neko upitao šta ja mislim i pri tom saslušao moj odgovor. Iznenađen sam, i radostan, kada se to desi, pošto se retko ko tako postavi prema meni, a to obično znači i da me dobro poznaje.
Ako čovek svakodnevno šeta po šumi pola dana zato što voli šumu, on je u opasnosti da ga smatraju za dangubu; ali ako provede ceo dan kao špekulant, cene ga kao vrednog i preduzimljivog građanina.
Putevi pomoću kojih možete doći do novca gotovo bez izuzetka vode nadole. Uraditi nešto samo da biste zaradili novac prosto znači da ste istinski besposleni ili u nekom još gorem stanju. Ako radnik ne dobije više od plate koju mu poslodavac daje, on je prevaren, on vara samoga sebe. Ako želite da zaradite novac kao pisac ili predavač, morate biti popularni, što znači da se morate strmoglaviti ka dnu. One usluge za koje društvo najradije plaća najneprijatnije je obaviti. Plaćeni ste da budete nešto manje od čoveka. Ova država obično ni genija ne nagrađuje mnogo bolje. Čak i pesnik ovenčan lovorovim vencem retko se može pohvaliti novcem za autorska prava. On se mora podmititi bačvom vina; a možda se i neki drugi pesnik odvoji od svoje muze da proceni tu istu bačvu. A što se tiče moga posla, moji saradnici (ili bar oni koji bi po funkciji trebali biti) uopšte ne žele onu vrstu rada koji ja obavljam sa najviše zadovoljstva. Oni više vole da ja svoj posao obavljam grubo i ne sasvim dobro. Da, ne dovoljno dobro.
Cilj radnika ne bi trebalo da bude da samo zaradi za život, da dobije „dobar posao”, već da dobro obavi određeni posao; a čak i finansijski gledano, bilo bi ekonomično za grad, opštinu ili organizaciju kada bi radnik bio plaćen tako da on nema osećaj kako radi za koru hleba, samo za preživljavanje, već za javne ili čak moralne ciljeve. Kao samostalni zanatlija već više od dve godine nemam zaposlenog radnika jer svi kandidati pitaju za visinu plate a nijedan nije pitao za suštinu posla. I zato kažem: nemojte najmiti čoveka koji posao za vas obavlja zbog novca, već onoga koji to čini iz zadovoljstva. Setimo se: Novac je sredstvo a ne cilj.
Zanimljivo je da postoji malo ljudi koji čak i po sopstvenom mišljenju imaju dobra zaposlenja, ali njih obično nešto novca ili slave odvuče od trenutnih angažmana. Bio sam veoma iznenađen kada je jedan čovek u poverenju predložio meni, odraslom muškarcu, da uđem u neki njegov poduhvat, kao da nemam ama baš ništa da radim i kao da je moj život do tada bio potpuni promašaj. Kakav mi je samo nedoličan kompliment dao! Kao da me je sreo usred okeana kako se borim sa vetrom, ali ne idem, u stvari, nikuda i predložio mi da krenem sa njim! Da sam to učinio, šta mislite šta bi rekli moji najbliži? Ne, ne! Ja nisam bez posla u ovoj fazi puta.
Društvo ne može da ponudi takav mito koji će mudrog čoveka dovesti u iskušenje. Možete sakupiti toliko novca da prokopate tunel kroz planinu, ali ne možete sakupiti dovoljno novca da unajmite čoveka koji gleda svoja posla. Efikasan i vredan čovek radi ono što ume, bilo da mu društvo plaća za to ili ne. Neefikasni nude svoju neefikasnost onome ko ponudi najviše i stalno očekuju da dobiju zaposlenje. I u tome verovatno retko bivaju razočarani.
Možda ljubomornije čuvam svoju slobodu nego što bi trebalo. Imam utisak da su moje veze sa društvom i moje obaveze prema njemu uvek sitne i prolazne. Oni poslići pomoću kojih zarađujem za život i zbog kojih se može reći da sam u izvesnoj meri na usluzi svojim savremenicima, još mi pričinjavaju zadovoljstvo i samo ponekad postajem svestan da su oni neophodni. Ako treba društvu da prodam i svoju porodicu i svoju slobodu, kao što većina u mom okruženju izgleda čini, siguran sam da za mene tada ne bi ostalo ništa zbog čega bi vredelo živeti. Sigurno nikada neću budzašto prodati svoje pravo stečeno rođenjem. Želim da naglasim da čovek može biti veoma marljiv, a da svoje vreme ipak ne utroši na pravi način. Niko ne pravi veću grešku od čoveka koji utroši veći deo svoga života zarađujući samo za osnovne potrebe. Smeli poduhvati će vam omogućiti da budete nezavisni. Ali kao što se kaže da od stotinu trgovaca 97 propadne, tako i život ljudi uopšte, meren tim aršinom, jeste neuspeh.
Doći na svet kao naslednik velikog bogatstva pre znači biti mrtvorođen nego rođen. Ma kojim lepim sinonimima označavali te pojave, biti izdržavan milostinjom prijatelja ili vladinom penzijom, – pod uslovom da niste izdahnuli – znači ići u sirotište.
Zanimljivo je da od onoga što je napisano o zarađivanju za život malo ili ništa nije vredno pamćenja: zarađivanje za život ne treba da bude samo pošteno i časno, već i privlačno i uspešno; jer ako zarađivanje za život nije takvo, tada nema ni života. Da li su ljudi toliko zgađeni svojim iskustvom da o njemu ne žele da govore? Što se tiče sredstava za život, zapanjujuće je koliko su ljudi iz svih slojeva nezainteresovani za njih, čak i takozvani reformatori, – ne zanima ih da li se ona nasleđuju ili zarade ili ukradu.
Zanimljivo je da među svim evropskim propovednicima “demokratije” i “viših ciljevaima” ima tako malo učitelja morala. Ti propovednici se trude da opravdaju ljudska zla počinjena širom Balkana. Neki od njih kažu mi, uz ljubazan osmeh, između nadahnuća i strepnje, da ne budem previše emotivan kada je reč o tom pitanju. Saveti koje sam čuo o toj temi bili su uglavnom ispod svakog nivoa. Suština svega toga bila je – Kada je reč o tim pitanjima, nema svrhe pokušavati da promenite svet. Ne pitajte kako buter stiže na vaš hleb; smučiće vam se ako to učinite – i tome slično. Znači li to da je bolje da čovek odmah umre od gladi nego da izgubi čednost pošteno zarađujući za hleb?
U velikoj meri isto su tako prazni i nedelotvorni i naši svakodnevni razgovori. Površnost se sreće sa površnošću. Kada naš život prestane da bude okrenut ka nama samima i privatan, razgovor se pretvara u obično ogovaranje. Retko srećemo čoveka koji nam može reći neku novost koju nije pročitao u novinama ili je nije čuo od komšije; u velikoj meri, jedina razlika između nas i našeg bližnjeg je u tome što je on pročitao novine ili bio kod nekog na čaju, a mi nismo. U srazmeri u kojoj se naš unutrašnji život smanjuje, sve češće očajnički odlazimo na poštu. Budite ubeđeni da jadnik koji izađe sa interneta sa najvećim brojem imejlova, ponosan na svoju obimnu prepisku, nije dobio vesti od samog sebe već duže vreme.
Trebalo bi da nas je stid da kažemo šta smo sve pročitali ili čuli tokom dana. Ne znam zašto bi vesti koje primam morale biti tako trivijalne. Kada se uzme u obzir kakvi su ljudski snovi i očekivanja, situacija ne bi morala da bude tako nedostojna. Vest koju čujemo, u većini slučajeva, nije nova za naš duh. Ona je bajato ponavljanje; ubistva, prostitucije svake vrste, narkotici, belo roblje, pljačke... Često padate u iskušenje da se upitate zašto nekom doživljaju treba pridati značaj. Možda zato što taj događaj pokazuje da nismo kao društvo nimalo napredovali? Tako stoji stvar sa svakodnevnim vestima. Činjenice iz vesti kao da lebde u vazduhu, beznačajne su kao spore gljiva, ali padaju na površinu našeg uma koji im pruža podlogu, a zatim dolazi do parazitskog rasta. Treba da se potpuno odvojimo od takvih vesti. Mi ne živimo za beskorisnu zabavu. Ako bi svet odleteo u vazduh, ja ne bih otrčao do ugla da to posmatram.
Često uz jezu uočim koliko sam bio blizu iskušenju da u svoj um primim detalje nekog trivijalnog događaja vesti sa ulice; i zapanjen sam kada shvatim koliko su ljudi voljni da svoj um pune takvim glupostima, pa dozvoljavaju besmislenim glasinama i sasvim nemoralnim događajima da se uvuku u prostor koji treba da bude svetilište misli. Treba li um da bude javna arena u kojoj se najviše raspravlja o kriminalnim događajima i ogovaranjima koja se prepričavaju uz čaj ili pivo? Ili treba da bude delić neba – otvoreni hram posvećen službi božjoj i ljudskoj?
Šta znači biti rođen slobodan, a ne živeti slobodno? Koji smisao ima politička sloboda ako ne vodi ka moralnoj slobodi? Da li treba da se ponosimo slobodom koja dopušta da neko bude podanik ili slobodom koja omogućava da se bude slobodan?.Mi svoje namete ne raspoređujemo ravnopravno. Postoji deo populacije koji ne može da bira. Dakle, imamo namete i za ljude bez biračkog prava. Mi opslužujemo budale i gajimo stoku svih vrsta. Ne želim da poričem našu istinsku kulturu i dostojanstvo, ali mi smo još u suštini provincijalci, a ne građani jedne moderne države. Mi smo provincijalci jer nismo usvojili prave standarde, jer se ne molimo istini, već odblesku istine, jer smo izgubili uspravan hod i širinu zato što smo se posvetili isključivo trgovini, zaradi, manufakturama, poljoprivredi i sličnom, a to su samo sredstva, a ne cilj.
Isto tako je i Parlament provincijalan. Tamo sede obični seoski điljkoši koji se pokazuju u pravom svetlu kada se pojavi neko važnije pitanje koje treba rešiti. Njihova priroda se prilagođava onome na čemu rade. Njihovo „lepo vaspitanje” im dopušta da se pozabave samo drugorazrednim temama. Kada se uporede sa višom inteligencijom, najlepši maniri na svetu deluju neprimereno i luckasto. Oni izgledaju kao moda iz prošlih vremena. Njihove mane, a ne izvrsni maniri određuju njihov karakter. Oni zahtevaju poštovanje koje je pripadalo živom stvoru. Prikazujući nam svoje manire ponašaju se kao da nam nude svoje ormare ispunjene antikvitetima, dok mi želimo da vidim njega samog.
Ono što nazivamo politika u stvari je nešto tako površno i nehumano da mi se praktično nikada nije učinilo da je to za mene bitno. Novine, moj je utisak, potpuno besplatno ustupaju neke od svojih stubaca politici ili vladi; i to je, rekli bismo, ono što vladu i politiku održava; ali, pošto volim književnost, a u izvesnoj meri i istinu, ionako nikada ne čitam te stupce. Ne želim da toliko otupim svoj osećaj za ono što je ispravno. Ovo je čudno doba. Ne mogu da uzmem novine u ruke, a da ne pročitam da ova ili ona bedna vlada, koja je zapala u teškoće i na kolenima je, zahteva da ja, čitalac, glasam za nju, – ona to čini nametljivije nego neki italijanski prosjak.
Tačno je da ono što sada najviše zaokuplja pažnju ljudi, poput politike ili svakodnevnih poslova, predstavlja vitalne funkcije ljudskog društva; ali te aktivnosti treba izvoditi nesvesno, kao što naše telo obavlja svoje fizičke funkcije. Funkcije društva treba da se obavljaju vegetativno. Ponekad postajem polusvestan činjenice da se one odvijaju oko mene, kao što čovek, kada se ne oseća dobro, može, na primer, postati svestan procesa varenja, i imati probavne smetnje.
Ne mogu da završim sva ova razmišljanja bez sećanja na reči napisanih rukom Jovana S. Popovića:
Hodite setni potomci.
Spravljajte majci opelo,
Nekad snažna Srbija mrtva leži.
Narod bez svesti stenje
Jer strasti je trzaju mrtvu
I slepoća duha crni joj iskopa grob.
Gde je Srbiji grob?
Ah, sva bedna zemlja
Opšti je plačevni grob.
Ako čovek svakodnevno šeta po šumi pola dana zato što voli šumu, on je u opasnosti da ga smatraju za dangubu; ali ako provede ceo dan kao špekulant, cene ga kao vrednog i preduzimljivog građanina.
Putevi pomoću kojih možete doći do novca gotovo bez izuzetka vode nadole. Uraditi nešto samo da biste zaradili novac prosto znači da ste istinski besposleni ili u nekom još gorem stanju. Ako radnik ne dobije više od plate koju mu poslodavac daje, on je prevaren, on vara samoga sebe. Ako želite da zaradite novac kao pisac ili predavač, morate biti popularni, što znači da se morate strmoglaviti ka dnu. One usluge za koje društvo najradije plaća najneprijatnije je obaviti. Plaćeni ste da budete nešto manje od čoveka. Ova država obično ni genija ne nagrađuje mnogo bolje. Čak i pesnik ovenčan lovorovim vencem retko se može pohvaliti novcem za autorska prava. On se mora podmititi bačvom vina; a možda se i neki drugi pesnik odvoji od svoje muze da proceni tu istu bačvu. A što se tiče moga posla, moji saradnici (ili bar oni koji bi po funkciji trebali biti) uopšte ne žele onu vrstu rada koji ja obavljam sa najviše zadovoljstva. Oni više vole da ja svoj posao obavljam grubo i ne sasvim dobro. Da, ne dovoljno dobro.
Cilj radnika ne bi trebalo da bude da samo zaradi za život, da dobije „dobar posao”, već da dobro obavi određeni posao; a čak i finansijski gledano, bilo bi ekonomično za grad, opštinu ili organizaciju kada bi radnik bio plaćen tako da on nema osećaj kako radi za koru hleba, samo za preživljavanje, već za javne ili čak moralne ciljeve. Kao samostalni zanatlija već više od dve godine nemam zaposlenog radnika jer svi kandidati pitaju za visinu plate a nijedan nije pitao za suštinu posla. I zato kažem: nemojte najmiti čoveka koji posao za vas obavlja zbog novca, već onoga koji to čini iz zadovoljstva. Setimo se: Novac je sredstvo a ne cilj.
Zanimljivo je da postoji malo ljudi koji čak i po sopstvenom mišljenju imaju dobra zaposlenja, ali njih obično nešto novca ili slave odvuče od trenutnih angažmana. Bio sam veoma iznenađen kada je jedan čovek u poverenju predložio meni, odraslom muškarcu, da uđem u neki njegov poduhvat, kao da nemam ama baš ništa da radim i kao da je moj život do tada bio potpuni promašaj. Kakav mi je samo nedoličan kompliment dao! Kao da me je sreo usred okeana kako se borim sa vetrom, ali ne idem, u stvari, nikuda i predložio mi da krenem sa njim! Da sam to učinio, šta mislite šta bi rekli moji najbliži? Ne, ne! Ja nisam bez posla u ovoj fazi puta.
Društvo ne može da ponudi takav mito koji će mudrog čoveka dovesti u iskušenje. Možete sakupiti toliko novca da prokopate tunel kroz planinu, ali ne možete sakupiti dovoljno novca da unajmite čoveka koji gleda svoja posla. Efikasan i vredan čovek radi ono što ume, bilo da mu društvo plaća za to ili ne. Neefikasni nude svoju neefikasnost onome ko ponudi najviše i stalno očekuju da dobiju zaposlenje. I u tome verovatno retko bivaju razočarani.
Možda ljubomornije čuvam svoju slobodu nego što bi trebalo. Imam utisak da su moje veze sa društvom i moje obaveze prema njemu uvek sitne i prolazne. Oni poslići pomoću kojih zarađujem za život i zbog kojih se može reći da sam u izvesnoj meri na usluzi svojim savremenicima, još mi pričinjavaju zadovoljstvo i samo ponekad postajem svestan da su oni neophodni. Ako treba društvu da prodam i svoju porodicu i svoju slobodu, kao što većina u mom okruženju izgleda čini, siguran sam da za mene tada ne bi ostalo ništa zbog čega bi vredelo živeti. Sigurno nikada neću budzašto prodati svoje pravo stečeno rođenjem. Želim da naglasim da čovek može biti veoma marljiv, a da svoje vreme ipak ne utroši na pravi način. Niko ne pravi veću grešku od čoveka koji utroši veći deo svoga života zarađujući samo za osnovne potrebe. Smeli poduhvati će vam omogućiti da budete nezavisni. Ali kao što se kaže da od stotinu trgovaca 97 propadne, tako i život ljudi uopšte, meren tim aršinom, jeste neuspeh.
Doći na svet kao naslednik velikog bogatstva pre znači biti mrtvorođen nego rođen. Ma kojim lepim sinonimima označavali te pojave, biti izdržavan milostinjom prijatelja ili vladinom penzijom, – pod uslovom da niste izdahnuli – znači ići u sirotište.
Zanimljivo je da od onoga što je napisano o zarađivanju za život malo ili ništa nije vredno pamćenja: zarađivanje za život ne treba da bude samo pošteno i časno, već i privlačno i uspešno; jer ako zarađivanje za život nije takvo, tada nema ni života. Da li su ljudi toliko zgađeni svojim iskustvom da o njemu ne žele da govore? Što se tiče sredstava za život, zapanjujuće je koliko su ljudi iz svih slojeva nezainteresovani za njih, čak i takozvani reformatori, – ne zanima ih da li se ona nasleđuju ili zarade ili ukradu.
Zanimljivo je da među svim evropskim propovednicima “demokratije” i “viših ciljevaima” ima tako malo učitelja morala. Ti propovednici se trude da opravdaju ljudska zla počinjena širom Balkana. Neki od njih kažu mi, uz ljubazan osmeh, između nadahnuća i strepnje, da ne budem previše emotivan kada je reč o tom pitanju. Saveti koje sam čuo o toj temi bili su uglavnom ispod svakog nivoa. Suština svega toga bila je – Kada je reč o tim pitanjima, nema svrhe pokušavati da promenite svet. Ne pitajte kako buter stiže na vaš hleb; smučiće vam se ako to učinite – i tome slično. Znači li to da je bolje da čovek odmah umre od gladi nego da izgubi čednost pošteno zarađujući za hleb?
U velikoj meri isto su tako prazni i nedelotvorni i naši svakodnevni razgovori. Površnost se sreće sa površnošću. Kada naš život prestane da bude okrenut ka nama samima i privatan, razgovor se pretvara u obično ogovaranje. Retko srećemo čoveka koji nam može reći neku novost koju nije pročitao u novinama ili je nije čuo od komšije; u velikoj meri, jedina razlika između nas i našeg bližnjeg je u tome što je on pročitao novine ili bio kod nekog na čaju, a mi nismo. U srazmeri u kojoj se naš unutrašnji život smanjuje, sve češće očajnički odlazimo na poštu. Budite ubeđeni da jadnik koji izađe sa interneta sa najvećim brojem imejlova, ponosan na svoju obimnu prepisku, nije dobio vesti od samog sebe već duže vreme.
Trebalo bi da nas je stid da kažemo šta smo sve pročitali ili čuli tokom dana. Ne znam zašto bi vesti koje primam morale biti tako trivijalne. Kada se uzme u obzir kakvi su ljudski snovi i očekivanja, situacija ne bi morala da bude tako nedostojna. Vest koju čujemo, u većini slučajeva, nije nova za naš duh. Ona je bajato ponavljanje; ubistva, prostitucije svake vrste, narkotici, belo roblje, pljačke... Često padate u iskušenje da se upitate zašto nekom doživljaju treba pridati značaj. Možda zato što taj događaj pokazuje da nismo kao društvo nimalo napredovali? Tako stoji stvar sa svakodnevnim vestima. Činjenice iz vesti kao da lebde u vazduhu, beznačajne su kao spore gljiva, ali padaju na površinu našeg uma koji im pruža podlogu, a zatim dolazi do parazitskog rasta. Treba da se potpuno odvojimo od takvih vesti. Mi ne živimo za beskorisnu zabavu. Ako bi svet odleteo u vazduh, ja ne bih otrčao do ugla da to posmatram.
Često uz jezu uočim koliko sam bio blizu iskušenju da u svoj um primim detalje nekog trivijalnog događaja vesti sa ulice; i zapanjen sam kada shvatim koliko su ljudi voljni da svoj um pune takvim glupostima, pa dozvoljavaju besmislenim glasinama i sasvim nemoralnim događajima da se uvuku u prostor koji treba da bude svetilište misli. Treba li um da bude javna arena u kojoj se najviše raspravlja o kriminalnim događajima i ogovaranjima koja se prepričavaju uz čaj ili pivo? Ili treba da bude delić neba – otvoreni hram posvećen službi božjoj i ljudskoj?
Šta znači biti rođen slobodan, a ne živeti slobodno? Koji smisao ima politička sloboda ako ne vodi ka moralnoj slobodi? Da li treba da se ponosimo slobodom koja dopušta da neko bude podanik ili slobodom koja omogućava da se bude slobodan?.Mi svoje namete ne raspoređujemo ravnopravno. Postoji deo populacije koji ne može da bira. Dakle, imamo namete i za ljude bez biračkog prava. Mi opslužujemo budale i gajimo stoku svih vrsta. Ne želim da poričem našu istinsku kulturu i dostojanstvo, ali mi smo još u suštini provincijalci, a ne građani jedne moderne države. Mi smo provincijalci jer nismo usvojili prave standarde, jer se ne molimo istini, već odblesku istine, jer smo izgubili uspravan hod i širinu zato što smo se posvetili isključivo trgovini, zaradi, manufakturama, poljoprivredi i sličnom, a to su samo sredstva, a ne cilj.
Isto tako je i Parlament provincijalan. Tamo sede obični seoski điljkoši koji se pokazuju u pravom svetlu kada se pojavi neko važnije pitanje koje treba rešiti. Njihova priroda se prilagođava onome na čemu rade. Njihovo „lepo vaspitanje” im dopušta da se pozabave samo drugorazrednim temama. Kada se uporede sa višom inteligencijom, najlepši maniri na svetu deluju neprimereno i luckasto. Oni izgledaju kao moda iz prošlih vremena. Njihove mane, a ne izvrsni maniri određuju njihov karakter. Oni zahtevaju poštovanje koje je pripadalo živom stvoru. Prikazujući nam svoje manire ponašaju se kao da nam nude svoje ormare ispunjene antikvitetima, dok mi želimo da vidim njega samog.
Ono što nazivamo politika u stvari je nešto tako površno i nehumano da mi se praktično nikada nije učinilo da je to za mene bitno. Novine, moj je utisak, potpuno besplatno ustupaju neke od svojih stubaca politici ili vladi; i to je, rekli bismo, ono što vladu i politiku održava; ali, pošto volim književnost, a u izvesnoj meri i istinu, ionako nikada ne čitam te stupce. Ne želim da toliko otupim svoj osećaj za ono što je ispravno. Ovo je čudno doba. Ne mogu da uzmem novine u ruke, a da ne pročitam da ova ili ona bedna vlada, koja je zapala u teškoće i na kolenima je, zahteva da ja, čitalac, glasam za nju, – ona to čini nametljivije nego neki italijanski prosjak.
Tačno je da ono što sada najviše zaokuplja pažnju ljudi, poput politike ili svakodnevnih poslova, predstavlja vitalne funkcije ljudskog društva; ali te aktivnosti treba izvoditi nesvesno, kao što naše telo obavlja svoje fizičke funkcije. Funkcije društva treba da se obavljaju vegetativno. Ponekad postajem polusvestan činjenice da se one odvijaju oko mene, kao što čovek, kada se ne oseća dobro, može, na primer, postati svestan procesa varenja, i imati probavne smetnje.
Ne mogu da završim sva ova razmišljanja bez sećanja na reči napisanih rukom Jovana S. Popovića:
Hodite setni potomci.
Spravljajte majci opelo,
Nekad snažna Srbija mrtva leži.
Narod bez svesti stenje
Jer strasti je trzaju mrtvu
I slepoća duha crni joj iskopa grob.
Gde je Srbiji grob?
Ah, sva bedna zemlja
Opšti je plačevni grob.
Нема коментара:
Постави коментар
Pišite, komentarišite, predlažite, kritikujte, postanite član ovog foruma.
Vaš mali komentar može biti veliki doprinos uspostavljanju boljitka za veselo detinjstvo svakog deteta.