Reality

Devojčica trinaestak godina starosne dobi odlazi sa društvom u šetnju. Nakon izvesnog vremena nalaze je okrvavljenih usta, sa podlivima (modricama) i ogrebotinama na levoj strani oka i obraza, sa krvavim međunožjem. (Dok pišem ovaj post, stresam se od pomisli na preživljavanje tog mladog bića koje bi za desetak godina trebala postati majka).  Dete se izmešta iz prethodne porodice u sledeću.

I sada, ja, kojeg mnogi hranitelji ne žele da razumeju zbog mojeg „filozofiranja“ pravim se lud i ne interesuje me: zašto osoba zadužena za brigu o detetu (makar ona bila i hranitelj) nije podnela prijavu nadležnoj PU za fizičko i seksualno zlostavljanje maloletnog lica, zašto CzSR nije uzeo izjavu pomenutog lica ali je izmestio dete po hitnom postupku u drugu porodicu, da li je ispravan komentar radnika centara u smislu „ sve mora da se desi prvi put“, zašto niko ne radi na prevenciji  a svako sakriva posledice koje se prihvataju kao nešto normalno, zašto ovo, zašto ono i stotinu zašto. Pravim se lud kao i mnogi hranitelji jer se to dešava tuđoj deci.  Mada znamo da se će se to desiti i našoj deci jer ništa ne preduzimamo, radi sprečavanja nasilja nad decom.  

Toliko o podeljenoj odgovornosti hranitelja i socijalnih radnika. Da li je to samo moja filozofija ili neka nova promocija hraniteljstva, ja ne znam – odlučio sam da se pravim lud radi uklapanja u „savremeno hraniteljstvo“.