Hraniteljstvo – hranitelji kao partneri

“Hranitelji kao partneri imaju značajnu ulogu jer se neposredno brinu o detetu pa učestvuju u radu tima za zaštitu deteta, i to kada se donose planovi pripreme za smeštaj, planovi međusobnog prilagođavanja, usluga i mera za zaštitu deteta tokom odvijanja hraniteljstva, kao i u okviru pripreme za odlazak iz hraniteljske porodice, bilo da se dete vraća u biološku porodicu, odlazi na usvojenje ili započinje samostalan život.
Izgradnja partnerskog odnosa počinje aktivnim učešćem hranitelja u donošenju svih odluka značajnih za dete.“

Ovaj citat je preuzet kao deo teksta iz knjige „Sigurnim korakom do hraniteljstva“ u izdanju Centra za porodični smeštaj dece i omladine-Beograd. Kraj ovog teksta zaključuje:
„Hranitelji imaju stalnu i neposrednu saradnju sa: 

• savetnikom za hraniteljstvo iz centra za porodični smeštaj,
• voditeljem slučaja za dete iz centra za socijalni rad,
• biološkim roditeljima deteta.

Hranitelji će često sarađivati i sa medicinskim osobljem, školskim stručnjacima, stručnjacima predškolskih ustanova i drugima.“
Iz Pravilnika o hraniteljstvu navodim sledeće:
Član 41. Podrška detetu i hraniteljskoj porodici (u daljem tekstu: podrška) predstavlja kontinuirane aktivnosti kojima se neposredno reaguje na konstantne potrebe deteta i hraniteljske porodice, a u cilju ostvarivanja zadataka iz plana zaštite deteta, jačanja kompetencija hraniteljske porodice i zadovoljavanja specifičnih potreba deteta.
Podrška se zasniva na principima uvažavanja mišljenja deteta, članova biološke porodice, članova hraniteljske porodice, odnosno realizovanja saradničkog (partnerskog) odnosa između stručnih radnika i hranitelja i podeljene odgovornosti za razvoj deteta.
Podrška obuhvata:

1. Usluge savetovanja;
2. Materijalnu podršku;
3. Psihosocijalnu podršku;
4. Edukativne programe za unapređivanje kompetencija hranitelja za podršku razvoju dece;
5. Individualnu podršku detetu i hraniteljskoj porodici i rad na prevazilaženju problema;
6. Koordiniranje socijalne mreže podrške deci i hraniteljskim porodicama;
7. Podsticanje i usmeravanje razvoja klubova hranitelja i dece u grupe za samopodršku;
8. Druge vidove podrške u skladu sa potrebama deteta i hraniteljske porodice

Član 42.

Podršku organizuje centar za porodični smeštaj na čijoj teritoriji živi hraniteljska porodica
Savetnik za hraniteljstvo će svoju podršku intenzivirati u kriznim situacijama i u periodima razvojnih prekretnica deteta: priprema za polazak u školu, prelazak na razrednu nastavu, izbor srednje škole i period osamostaljivanja mlade osobe.
Savetnik za hraniteljstvo će pružati posebnu podršku porodici i deci sniženih intelektualnih potencijala, ali i deci sa posebnim talentima.“


Svih osam navedenih vidova podrške tesno su povezani i stvarno ih treba u kontinuitetu i sprovoditi, počev od: materijalne podrške pod kojom se pre svega podrazumeva „paket“ koji prati dete prilikom prvog smeštaja u porodicu, pa sve do profesionalne psiho-socijalne podrške hranitelju i detetu u adolescentnoj dobi kada je dete zbog svojih ranjivih osobina podložno bolestima zavisnosti i društveno-devijantnom ponašanju (alkoholizam, narkomanija, kocka, maloletna prostitucija, krađa i svaki vid nasilja).
Mogu da navedem najmanje deset primera iz mog okruženja ali i dvadesetak primera iz saradničke mreže hranitelja, da je sve napred izneto još uvek samo „slovo na papiru“. Iznošenje tih primera ne bi sa moje strane bilo korektno jer bi u tom slučaju sledio princip „bumerang“ kojeg ni hranitelji ni deca nisu vični da pravilno dočekaju i to bi izazvalo posledice najpre po decu. U praksi je to dokazano.
Naravno da ima i pozitivnih primera ali je njih toliko malo da su potpuno pali u senku ovih drugih.
Od kako se bavim pitanjem hraniteljstva (od 2004.) „svrbi“ me jedno pitanje na koje, evo već šest godina ne nalazim odgovor: Da li bi ankete među hraniteljima pokazale da ja ipak grešim gledajući subjektivno iz ugla hranitelja ili sam ipak u pravu kada kažem da saradnju između hraniteja i voditelja slučaja odnosno savetnika treba unaprediti. Godišnji izveštaji koje centari za socijalni rad dostavljaju ministarstvu mogu dovesti do dobre ocene ali sigurno ne i realne. Možda bi i u hraniteljstvu trebalo uvesti kodeks dobre prakse "poslušati obe strane". Verujem da bi anonimna anketa dala smernice za uspostavljanje kvalitetnije saradnje, jer ne treba zaboraviti da je najbolji  interes deteta primaran interes sviju nas.