Specijalizovano hraniteljstvo

Poslednjih meseci, mada vrlo stidljivo ali ipak dopire do javnosti vest da su pri centrima za socijalni rad, završene prve obuke hranitelja za specijalizovano hraniteljstvo. Ne mogu da se otmem utisku da nam se opet po ko zna koji put „prodaje rog za sveću“.  Pisani i elektronski mediji objavili su šture informacije u kojima zadužene osobe za obuku hranitelja proizvoljno upotrebljavaju termin „deca sa posebnim potrebam“ i poistovećuju ga sa terminom „deca sa smetnjama u razvoju“ a što je najgrđe, sve to zajedno često zamenjuju terminom „deca sa hendikepom“ .

O navedenim definicijama neću više polemisati. One su već odavno sačinjene od strane kompetentnih osoba u okvirima međunarodnih organizacija. Osećam obavezu da ovde i sada kažem sledeće;

1.Pravilnik o hraniteljstvu (april 2008. Broj: 110-00-00032/08-20) u članu 3. (Oblici hraniteljstva) stav 1. tačka 3. kaže:  „Specijalizovano hraniteljstvo – zadovoljava potrebe deteta sa smetnjama u psihovizičkom razvoju, izraženim zdravstvenim teškoćama ili poremećajem ponašanja, za koje se procenjeno da je primena hraniteljstva u njegovom najboljem interesu i koje se u hraniteljsku porodicu smešta na kraći ili duži vremenski period;“

Dakle, ovde imamo sva tri različita napred pomenuta termina potpuno različita ali koji s pravom karakterišu stanje deteta kome je potrebna specifičnija vrsta odgoja.

2.Sada se ovde otvaraju i druga pitanja:

-Zašto se nije počelo sa obukom hranitelja za specijalizovano hraniteljstvo  po stupanju na snagu napred navedenog Pravilnika?

-Kako će se finansijski ceniti rad hranitelja u specijalizovanom hraniteljstvu obzirom da već znamo razliku u materijalnim i nematerijalnim cenama koštanja odgoja “deteta sa posebnim potrebama“, deteta sa smetnjama u psihofizičkom razvoju“ i „deteta sa poremaćajem u ponašanju“?

-Ko će i kojim metodama ceniti sposobnost hranitelja koji su savldali obuku za „standardno hraniteljstvo“ a više od pet godina podižu dete sa smetnjama u psihofizičkom razvoju.

Hranitelji su u praksi suočeni sa mnogim pravnim zavrzlamama po pitanju nadležnosti koja proističu iz starateljstva.

Naime, ako imate u svom domu dete (starosne dobi do 14 i preko 14, odnosno 16. godina) sa poremećajem u ponašanju, dete koje je podložno društvenim devijacijama a to je i osnovna karakteristika  „deteta sa poremećajem u ponašanju“ , kako ćete se osećati kada „incident“ deteta rizičan po njega samog prijavite policijskoj upravi kao detetov staratelj a službeno lice u PU vas uputi da „incident“ prijavite centru za socijalni rad jer je to u nadležnosti centra, ili ako se suočite sa „incidentom“ deteta i isti prijavite „voditelju slučaja“ u centru a nadležna osoba iz centra vas uputi na „dečja prava“. Onda ostajete sami da se izborite za zaštitu deteta od kocke, droge, alkoholizma i maloletne prostitucije, ili da jednostavno dignete ruke od svega, manete se hraniteljstva i vratite se starom načinu života. 

Situacija druga. Imate u svom domu „dete sa smetnjama u psihofizičkom razvoju“. Krenete po raznim zdravstvenim institucijama u potrazi za rešenjem problem deteta i sagledavanja načina zadovoljenja detetovih potreba. U našem okruženju postalo je normalno da se srećete sa birokratskom nekulturom koja vas dovede u situaciju Don Kihota i njegove borbe sa vetrenjačama.  Dođe i taj trenutak kada vam neko u oči kaže da dete „vuče, nasledne falične gene i da tu ništa ne može da se uradi (?).  Onda vam ostaju dva moguća izbora: 1) pomiriti se sa činjenicom da negujete dete koje je društvo unapred  obeležilo kao društveni škart, ili 2) da se „trošite“ u dokazivanju oko „podele odgovornosti“ između hranitelja i nadležnog centra za socijalni rad (centar za porodični smeštaj dece i omladine), koja proističu iz Zakona o socijalnoj zaštiti i Porodičnog zakona,uzimajući u obzir i Pravilnik o hraniteljstvu.  

3.Više od tri godine u Srbiji postoje hraniteljska udruženja. Sa ciljem njihovih nastajanja upoznati su: centri za socijalni rad, Ministarstvo za rad i socijalnu politiku a samim tim i sektor za hraniteljstvo, ali i Familia i FICE-srbija.  Obično sam dobro obavešten kroz hraniteljsku mrežu o relavantnim dešavanjima. Ono što me čudi to je sledeće: Nemam informacija o pokušaju bilo kakvih makar i simboličnih konsultacija od strane nadležnih za hraniteljstvo sa predstavnicima hraniteljskih udruženja koja, opet da kažem, bar simboličnu težinu kao organizacije civilnog društva.

Bez obzira što mnogi hranitelji nisu prošli kroz „obuku za specijalizovano hraniteljstvo“ oni imaju „debelo“ iskustvo u radu sa decom  (za koju bi bilo koji prosečan roditelj mogao proceniti) da je primena hraniteljstva u njihovom najboljem interesu i koja su već dugi niz godina smeštena  u hraniteljske porodice.

 Mene su od malih nogu učili: Nemoj suduti o nečemu ako nisi sagledao obe strane.

Kažem samo da treba saslušati i hranitelje. Ako smo im sa poverenjem dali decu na odgoj onda ide red i da saslušamo njihova iskustva. Uostalom, i samo zasnivanje hraniteljstva u Srbiji je i zamišljeno na osnovama partnerske saradnje u najboljem interesu deteta.

I nakraju.

Prolupao sam i, ostao živ.