Zašto kvalitetni hranitelji budu lišeni hraniteljskih podobnosti?

Hraniteljska udruženja su nastala na svojevremenoj preporuci radnih grupa u visokim državnim institucijama. Osnivači tih udruženja su osobe koje su prošle kroz prve stručne edukacije  (2004.) i angažovanja u klubovima pri nadležnim centrima. Nakon početka rada hraniteljskih udruženja i njihovog organizovanja u jednu krovnu civilnu organizaciju na nacionalnom nivou, aktivni hranitelji ostaju bez, na veliko promovisane podrške (ili saradnje, sve jedno) od strane institucija relevantnih za oblast socijalne zaštite. Nekako slučajno, baš iz tih hraniteljskih porodica izmeštaju se deca sa obrazloženjima koja jedni podržavaju a drugi osporavaju. Ne ulazeći u pelemiku o pravnoj valjanosti ovakvih radnji želim samo da podsetim na “najbolji interes deteta” koji se često ne stavlja u prvi plan kada se donose ozbilje odluke o detetovom izmeštanju tim pre imajući stalno u vidu neosporne potrebe kontinuiteta kvalitetnog života jednog deteta kao i posledece takvog prekida ali i mišljenje deteta shodno njegovom pravu iz Konvencije.

    

Hraniteljica koja je inače i sama kao dete odrasla u jednoj neprimerenoj hraniteljskoj porodici nakon čega je uspela da oseti i neke blagodeti u drugoj inače korektnoj porodici, učestvovala je u jednoj emisiji na lokalnoj televiziji. Dala je izjavu o svijim iskustvima kao dete koje je odrastalo u tuđim domovima ali i o iskustvu i saznanjima koja je stekla u svom hraniteljskom radu. Tom prilikom načinila je “greh”. Na pitanje voditelja emisije “Ima li zloupotrebe sa decom na hraniteljstvu?”, odgovorila je da ima slučajeva nekorektnog ponašanja pojedinih hranitelja. Neposredno nakon emitovanja njene izjave na lokalnoj televiziji stekli su se uslovi za izuzimanje deteta iz ove hraniteljske porodice. Zbog verbalnog i mogućeg fizičkog sukoba u domaćinstvu kojem pripada i hraniteljica dete je izmešteno jer je to “u najboljem detetovom interesu”. Hraniteljica više nikad nije dobila dete. Verovatno je ocenjena kao nepodobna osoba za hraniteljstvo.  

Hraniteljica koja je prihvatila da radi na interventnom hraniteljstvu, posle izmeštanja deteta iz njene porodice jer su se stekli uslovi za trajniji smeštaj deteta u drugu porodicu, više nije dobila decu na hraniteljski prihvat. Od tada do danas nalazi se na “čekanju”. 

Hraniteljica u posedu seoskog imanja na obroncima grada, uložila je sebe u rešavanje ozbiljno ugroženog psihičkog stanja štićenika. Njeno angažovanje nije za posebnu pohvalu jer visokokvalitetan hranitelj zna da su altruizam i empatija nešto normalno što je deo njegovog karakternog oličenja. Zato se i nije obraćala posebna pažnja na rad ove hraniteljice u smislu angažovanja medicinskih radnika iz oblasti neuropsihijatrije u okruženju kao i Nišu, redovne primene propisanih terapija i sveg ostalog što prati ovakve situsacije. Nakon izvesnog poboljšanja zdravstvenog stanja, dete je vraćeno njegovom rođaku nakon čega su prekinuti svi medicinski tretmani. Naravno, stanje deteta je ponovo pogoršano ali to više nikoga nije interesovalo. Hraniteljica više nije dobila dete na hraniteljstvo.

Hraniteljica je podizala štićenicu kako je znala i umela. A to je radial najbolje što joj dozvojavaju hraniteljske kompetencije. Dete je stasalo  i kao svako dete u doba adolescencije pokušavalo je praviti iskorake sa linije zdravog života. Ceo život čoveka je borba za spasenje samih sebe ali I onih koji su sa njim. U toj borbi svako od nas nađe se u situaciji kada ne vidi izlaz. Upravo zato se preporučuje saradnja. U slučaju kada izostane saradnja hranitelj redovno doživljava hraniteljski fijasko. Tako je bilo i u ovom slučaju. Hraniteljica više nije dobila dete na hraniteljstvo.

Pet godina traje borba u kojoj hraniteljica jedva uspeva da svoju štićenicu vrati u normalne životne tokove. Raditi sa sedmogodišnjim detetom koje ne zna čemu služi kupatilo, olovka ili sobni ormar, to je “Sizifov posao”.  Ako tome dodamo ignorisanje i nipodaštavanje romskog deteta bez roditeljskog staranja od strane prosvetnog radnika kao i uskraćivanje saradnje sa hraniteljem od strane nadležnog organa onda se tu priča svodi samo na hranitelja. A da li je samo hranitelj odgovoran za štićenika? I vrapci znaju da je odgovornost za štićenika podeljena, bar tako je zapisano u pravnim aktima. Praksa i teorija su kao nebo i zemlja. Starešina ove hraniteljske porodice, suprug hraniteljice, u jednom slučaju brani čast i ugled svoje porodice. Sudska presuda izvrće naopako život jednog mladog bića. Stiču se zakonski uslovi za izmeštanje detetea u drugu porodicu. Dete emocionalno doživljava gubitak prvobitne hraniteljske porodice u kojoj je doživilo svoje prve najlepše trenutke života i ne samo to, dete uporno bojkotuje život u novom hraniteljskom domu. I sada se malobrojni hranitelji pitaju: Da li je primarno poštovanje zakona ili najbolji interes deteta u slučajevima kada se zakon i interes deteta nađu na suprotnim stranama?  

Jedna hraniteljica završava sa hraniteljskim radom. Štićenica je stasala za udaju i izlazi iz hraniteljskog doma. Za dosadašnji petogodišnji rad hraniteljica (prema njenoj izjavi) nije dobijala pripadajuću naknadu ali nije zvanično ni tražila jer odgaja dete iz humanih osećanja. Usled nedostatka saradnje sa nadližnim službama i zbog visoke psihološke cene ali i zbog svojih “dobrih“ godina starosti nema više namere da “radi” u hraniteljstvu.

Dve hraniteljice su prestale sa angažovanjem za ukupnu dobrobit hraniteljstva kroz timski rad udruženja a svoj lični rad svele na nužne ativnosti koje su vezane samo za štićenike. Razlog tome leži u “nedostatku vremena za dodatna angažovanja”. Da li se pod tim izgovorom krije nešto drugo? Možda strah, gubitak entuzijazma, volje i poverenja u državne institucije, ili je u pitanju nešto treće?

Ostale su još tri hraniteljske osobe (iz osnivačke grupe) koje su uporne u svom svojem posvećivanju deci bez roditeljskog staranja. Postoji interesovanje pojedinih hranitelja (simboličnog broja) za uključivanje u timski rad udruženja. Međutim, strah od “kompromitovanja” uzrok je njihovoj uzdržanosti.

Na kraju da zaključim: Još uvek ima hranitelja koji su za proteklih pet godina dokazali sopstvenu socijalnu odgovornost ne radi pohvala i priznanja već isključivo radi uspostavljanja zdrave partnerske saradnje za dobrobit svakog deteta smešteno u hraniteljskom domu. Da li će uspeti ostvariti svoju viziju kroz priču o savremenom hraniteljstvu ili će i njihovi štićenici postati “kolateralna šteta” u sprovođenju zakonskih regulative, sada mnogo manje zavisi od njih a mnogo više od državnih institucija čije su nacionalne strategije i akcioni planovi za decu još uvek samo neko slovo na papiru. Znamo da papir trpi sve. Za hranitelje dete nije papir a za one druge još nismo saznali.