Strateška dokumenta

Nacionalni plan akcije za decu (NPA), usvojen je 2004. Godine kojim je definisana opšta politika države prema deci za period do 2015. Godine. Ovaj dokument sadrži plan prioritetnih mera, aktivnosti i programa koje treba preuzeti u cilju stvaranja što povoljnijih uslova za život dece, njihovo odrastanje i uključivanje u društvo. NPA za decu obezbeđuje celovitu i koherentnu (povezanu) politiku države prema deci, odnosno usklađivanje akcija i mera u različitim oblastima i u različitim javnim službama koje se bave decom.

Prioriteti u ostvarivanju politike prema deci su:

1. Smanjenje siromaštva dece
2.  kvalitetno obrazovanje za svu decu
3. Bolje zdravlje za svu decu
4. Unapređenje položaja i prava dece ometene u razvoju
5. Zaštita prava dece bez roditeljskog staranja
6. Zaštita dece od zlostavljanja , zanemarivanja, iskorišćavanja i nasilja
7. Jačanje kapaciteta zemlje za rešavanje problema dece.  

Implementacija (sprovođenje, primena) NPA prema deci treba svoj deci da obezbedi, bez ikakve diskriminacije i izuzetka, dostupnost, kvalitete i efikasnost svih javnih službi u oblasti zdravlja, obrazovanja, socijalne zaštite , kulture, pravne i sudske zaštite.

Nešto što ima neposrednu vezu sa definicijom „Deci je mesto u porodici“ je sledeće:

Ministarstvo nadležno za pitanje socijalne zaštite donelo je akte kojima se centri za socijalni rad obavezuju na korišćenje hraniteljskih porodica i usluga podrške primarnoj porodici deteta i detetu, pre smeštaja deteta u ustanovu socijalne zaštite, ali i onemogućavaju smeštaj deteta u ustanovu socijalne zaštite bez saglasnosti Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike.

U vezi Strategije za smanjivanje siromaštva, donete još davne 2003.godine, treba istaći sledeće:

Evropska komisija za drušvenu uključenost (2004.god.) definiše društvenu isključenost na sledeći način – Društvena isključenost je proces u kojem su određene grupe stanovništva gurnute na marginu društva i nemogućnost njihovog potpunog učešća u društvu je posledica siromaštva , neadekvatnog obrazovanja ili drugih znanja, ili je rezultat diskriminacije. Ovo ih sprečava da sebi obezbede posao, prihode ili obrazovanja, kao i da budu deo mreže i aktivnosti u društvu i zajednici. Njihov pristup vlasti i telima koja donose odluke je ograničen, zbog čega se osećaju nemoćnim da vrše kontrolu nad odlukama koje utiču na njihov svakodnevni život. Socijalna isključenost može nastati pod određenim okolnostima a tokom života, ali može nastati i rođenjem. Dolazak na svet u siromaštvu ili kod roditelja niskog obrazovanja ima glavniu uticaj na buduće mogućnosti u životu.  

Gledajući iz ugla jednog hranitelja ova definicija je od velikog značaja za hraniteljske aktivnosti.

Kada smo već kod hranitelja iznad kojeg se nalazi čekić a ispod njega nakovanj, ne treba propustiti osnovno pitanje Kakvu ulogu hranitelj može imati u celoj ovoj priči?

Pokušaćemo da odgovor svedemo na najmanji mogući broj rečenica a da ne izostavimo nešto najbitnije. Hranitelj je neposredan i najbolji poznavalac svakodnevnih potreba deteta bez roditeljskog staranja koje se nalazi u njegovom hraniteljskom domu. Hranitelj peuzima roditeljsku ulogu. Nezvanično i podsvesno hranitelj je i zstupnik ostvarivanja svih potreba tog deteta. Kažemo nezvanično jer hranitelj ne poseduje pravne okvire starateljstva koji bi mu dali pravne mogućnosti za samostalno delovanje u cilju ostvarivanja dečjih prava i potreba. Kažemo podsvesno jer hranitelj nosi iskonsku prirodnu potrebu čoveka za brigom o mladom ljudskom biću. Zato na hranitelju leži veliki teret odgovornosti za eventualni neuspeh u svom radu na odgajanju i vaspitavanju deteta bez roditeljskog staranja.

Iskusni hranitelji nalaze istomošljenike, organizuju se u udruženja na lokalnim nivoima. Međutim, kako udruženja ne posduju potrebne resurse za određene promene nekog jasno definisanog negativnog stanja na lokalnim nivoima, udruženja se okupljaju pod krovnim organizacijama (savezi, unije, asocijacije) koje u pravnim okvirima deluju na nacionalnom nivou. Na taj način hranitelji daju svoje mandate (ovlašćenja) civilnim organizacijama (poznatim pod skraćenim nazivom NVO ili OCD) sa ciljem javnog zagovaranja (zastupanja) potrebe određene promene definisanih uslova ili faktičnog stanja. O definiciji javnog zagovaranja pisali smo u ranijim tekstovima na ovom blogu. O mogućnostima delovanja i samog uticaja civilnih organizacija a koje je su u pravnim okvirima svedene na najmanju moguću meru, detaljnije ćemo razmatrati u nekom od narednih tekstova.