Hraniteljstvo – RCPS

Iz ugla hranitelja nezvanično je zaključeno da centri za socijalni rad nisu ispunili svoju ulogu. Hranitelji ne žele tu konstataciju zvanično izneti u javnost iz dva utvrđena razloga: iz straha od gubitka redovnog novčnog priliva ili iz straha od novog životnog diskontinuiteta koji za dete ima pogubne posledice. Da je ova tvrdnja sadrži istinu govori i činjenica da je nadležan tim u Ministarstvu pristupio osnivanju Regionalnih centara za porodični smeštaj dece i oladine (RCPS), mada će se zvanično pravi razlozi objasniti na sasvim diplomatski način koji će zamagliti sve dosadašnje propuste centara za socijalni rad (i bahato ponašanje pojedinih radnika tih službi) u kojima su deca bila samo još jedna od kolateralnih šteta društvene tranzicije. U svakom slučaju oni hranitelji koji se hraniteljstvom bave poluprofesionalno pozdravljaju osnivanje RCPS. Ovi hranitelji veruju da će osobe iz RCPS konačno prihvatiti hranitelje kao partnerske saradnike jer je to osnovni uslov za bilo koju priču u kojoj se pominje "najbolji interes deteta". Ako toga nema sve ostalo je samo fikcija i dalje može služiti za opravdanje bilo čijeg nerada, za "preživljavanje" pojedinaca kojima su deca postala sredstvo a ne cilj.

U daljem tekstu podsetio bih na Pravilnik o hraniteljstvu iz 2008. čiji je pravni legitimitet doveden u pitanje usvajanjem novog Zakona o socijalnoj zaštiti.

“Hranitelji kao partneri imaju značajnu ulogu jer se neposredno brinu o detetu pa učestvuju u radu tima za zaštitu deteta, i to kada se donose planovi pripreme za smeštaj, planovi međusobnog prilagođavanja, usluga i mera za zaštitu deteta tokom odvijanja hraniteljstva, kao i u okviru pripreme za odlazak iz hraniteljske porodice, bilo da se dete vraća u biološku porodicu, odlazi na usvojenje ili započinje samostalan život.

Izgradnja partnerskog odnosa počinje aktivnim učešćem hranitelja u donošenju svih odluka značajnih za dete.“

Ovaj citat je preuzet kao deo teksta iz knjige „Sigurnim korakom do hraniteljstva“ u izdanju Centra za porodični smeštaj dece i omladine-Beograd.

Kraj ovog teksta zaključuje:

„Hranitelji imaju stalnu i neposrednu saradnju sa:

- savetnikom za hraniteljstvo iz centra za porodični smeštaj,
- voditeljem slučaja za dete iz centra za socijalni rad,
- biološkim roditeljima deteta.

Hranitelji će često sarađivati i sa medicinskim osobljem, školskim stručnjacima, stručnjacima predškolskih ustanova i drugima.“

Iz Pravilnika o hraniteljstvu navodim sledeće:

Član 41. Podrška detetu i hraniteljskoj porodici (u daljem tekstu: podrška) predstavlja kontinuirane aktivnosti kojima se neposredno reaguje na konstantne potrebe deteta i hraniteljske porodice, a u cilju ostvarivanja zadataka iz plana zaštite deteta, jačanja kompetencija hraniteljske porodice i zadovoljavanja specifičnih potreba deteta.

Podrška se zasniva na principima uvažavanja mišljenja deteta, članova biološke porodice, članova hraniteljske porodice, odnosno realizovanja saradničkog (partnerskog) odnosa između stručnih radnika i hranitelja i podeljene odgovornosti za razvoj deteta.

Podrška obuhvata:

- Usluge savetovanja;

- Materijalnu podršku;

- Psihosocijalnu podršku;

- Edukativne programe za unapređivanje kompetencija hranitelja za podršku razvoju dece;

- Individualnu podršku detetu i hraniteljskoj porodici i rad na prevazilaženju problema;

- Koordiniranje socijalne mreže podrške deci i hraniteljskim porodicama;

- Podsticanje i usmeravanje razvoja klubova hranitelja i dece u grupe za samopodršku;

- Druge vidove podrške u skladu sa potrebama deteta i hraniteljske porodice

Član 42. Podršku organizuje centar za porodični smeštaj na čijoj teritoriji živi hraniteljska porodica

Savetnik za hraniteljstvo će svoju podršku intenzivirati u kriznim situacijama i u periodima razvojnih prekretnica deteta: priprema za polazak u školu, prelazak na razrednu nastavu, izbor srednje škole i period osamostaljivanja mlade osobe.

Savetnik za hraniteljstvo će pružati posebnu podršku porodici i deci sniženih intelektualnih potencijala, ali i deci sa posebnim talentima.“

Svih osam navedenih vidova podrške tesno su povezani i stvarno ih treba u kontinuitetu i sprovoditi, počev od: materijalne podrške pod kojom se pre svega podrazumeva „paket“ koji prati dete prilikom prvog smeštaja u porodicu, pa sve do profesionalne psiho-socijalne podrške hranitelju i detetu u adolescentnoj dobi kada je dete zbog svojih ranjivih osobina podložno bolestima zavisnosti i društveno-devijantnom ponašanju (alkoholizam, narkomanija, kocka, maloletna prostitucija, krađa i svaki vid nasilja).

Mogu da navedem najmanje deset primera iz mog okruženja ali i dvadesetak primera iz saradničke mreže hranitelja, da je sve napred izneto još uvek samo „slovo na papiru“. Iznošenje tih primera ne bi sa moje strane bilo korektno jer bi u tom slučaju sledio princip „bumerang“ kojeg ni hranitelji ni deca nisu vični da pravilno dočekaju i to bi izazvalo posledice najpre po decu. U praksi je to dokazano.

Naravno da ima i pozitivnih primera ali je njih toliko malo da su potpuno pali u senku ovih drugih.

Od kako se bavim pitanjem hraniteljstva (od 2004.) „svrbi“ me jedno pitanje na koje, evo već šest godina ne nalazim odgovor: Da li je  ministarstvo nakon 2004.-te uradilo barem dve ankete među hraniteljima kako bi došlo do realnije ocene o hraniteljstvu. Godišnji izveštaji koje centari za socijalni rad  dostavljaju ministarstvu mogu dovesti do dobre ocene ali sigurno ne i realne. Anonimna anketa bi, mreža hranitelja je sigurna u to, pokazala dijametralno različitu ocenu stanja u hraniteljstvu od godišnjih izveštaja. To znači da se problemi i dalje guraju pod tepih a cenu plaćaju deca. 

Prelistavajući knjigu „Sigurnim korakom do hraniteljstva“ u izdanju Centra za porodični smeštaj dece i omladine - Beograd, kao i zakonske akte (Zakon o socijalnoj zaštiti, Porodični zakon i Pravilnik o hraniteljstvu) zastao sam na temi – Hranitelji kao partneri. Sve što sam našao na papirima još uvek je na njima ali ne i u hraniteljskom životu.  Tu sam ostao još od 2008. Tražeći nešto zajedničko između „teorije i prakse“. Još nisam našao traženo.

Naravno da ima i pozitivnih primera ali je njih toliko malo da su potpuno pali u senku ovih drugih.

Bio bih neizmerno zahvalan u i me sve dece bez roditeljskog staranja, ako bi se javio neko od hranitelja koji je našao ono što ja tražim, šta je zajedničko u teoriji i praksi našeg hraniteljstva?