Otac kao kolac ili nešto više od toga

Kao aktivista hraniteljske organizacije, viđao sam, iz prve ruke, duboku patnju i razaranje mladih ljudskih bića koje nedostatak očinstva, unosi u njihove živote.

Naši zatvori su puni muškaraca i žena koji su lakomisleno živeli, nakon što su bili napušteni od svojih očeva, povređeni od čoveka, koji bi trebalo da ima najviše ljubavi za njih.

Mnogi sada slede isti obrazac neodgovornosti, koji su njihovi očevi imali dok se tako mnogo majki žrtvovalo, da pomognu svojoj deci da prežive. Njima nikada nije bila namera, da hrabro nose ovaj teret.

Istraživanje dokazuje da je detetu, takođe očajnički, potreban otac. Odričem se svakog nadmudrivanja sa savremenim psiholozima oko ove činjenice.

Verovao sam da je Božja želja za svakog oca da hrabro istupi i uradi sve što je neophodno, da bude uključen u živote svoje dece. Ali i više od toga da se samo bude tu ili njihovog izdržavanja. On mora da stupa sa njima kroz njihove živote i bude vizuelni prikaz svih pozitivnih vrednosti ljudske vrste.

Otac bi trebalo da voli svoju decu i teži da osvoji njihova srca. On bi trebalo da ih štiti,  da ih vaspitava i da ih uči o dobročinstvu. Treba da bude model milosrđa i dostojanstva u tretiraju drugih sa poštovanjem. On je taj koji treba da pozove svoju decu da postanu odgovorni muškarci i žene, koji žive svoje živote za ono što je bitno u večnosti ljudske dimenzije.

Milioni muškaraca čitajući ovaj zapis podsmevaće mi se. Drugi milion će ovaj tekst ignorisati. Ali ja im poručujem da, kao očevi, oni su odgovorni i Bogu i ljudima za položaj uticaja, koji im je priroda dala.

Oni mogu da zaspu u virtuelnom životu. Kada se jednom vrate u realan svet shvatiće da njihov posao ili njihov hobi nema večnu vrednost, ali da duše njihove dece imaju. Oni žive za sebe i propuštaju priliku da ostave ljudske vrednosti u nasleđe svojem potomstvu.

Ali postoje i neki muškarci koji, bez obzira na greške koje smo napravili u prošlosti, bez obzira na ono  što njihovi očevi nisu učinili za njih, daće nam snagu u ostatku naših dana da učimo našu decu, da postupaju „po pravdi Božjoj“ i kad god je to moguće, da volimo i pomažemo druge, koji nemaju oca u svojim životima ali kojima je očajnički potrebna pomoć i orijentacija. Pozivam svakog muškarca, čije srce je spremno i hrabro da mi se pridruži u ovoj odluci.

U mom domu, odluka je bila doneta davne 1980-te.

Vi i ne morate da pitate, ko će da predvodi moju porodicu. Ja ću jer, ja sam mužjak. Vi i ne morate da pitate, ko će da uči moga sina da sledi Svetosavlje. Ja ću jer, ja sam rođen na najveći pravoslavni blagdan. Ko će da prihvati odgovornost izdržavanja i zaštite moje porodice? Ja ću jer, jer imam spolno obeležje muškosti. Ko će da traži od okruženja, da raskine lanac destruktivnih obrazaca koji okružuju istoriju moje porodice? Ja ću. Ko će da napinje snagu da moja deca hrabro slede put ka uzvišenim ljudskim vrednostima? Ja ću jer, ja sam njihov otac. Ja prihvatam ovu odgovornost i to je moja privilegija da je prigrlim.

Hoću naklonost moje porodice i blaženstvo u svom domu. Bilo koji dobar čovek, to hoće.

A vi? Gde ste, vi muškarci od hrabrosti, vi koji sa pompom i pratećom kamarilom obilazite svetosavsko nasleđe? Ko je vama dao pravo da se krijete iza Božjih zapovesti.? A, bili ste stvoreni za mnogo toga više. Vreme je da ustanete i odgovorite na poziv i da kažete: "Tu sam, rođače". Zadnji je čas da Izaberete kome ćete da služite.

Bili smo stvoreni da budemo hrabri. Bili smo stvoreni da budemo predvodnici. Mogli smo da budemo savremena generacija koja će konačno da raskine lance balkanskog ponora i bluda. Bili smo stvoreni da budemo hrabri. Naši preci, stojeći bez straha bili su „ratnici na linijama fronta“ od porodičnog ognjišta do Svete zemlje.

Ali sada, previše je vas koji ste postali samo nemušti posmatrači na marginama dok se naše porodice gube u nepovrat. Vaše je pravo da se družite sa ljigavim pripadnicima muške populacije koja redovno tuku po našim grbavim leđima nazivajući nas čak i „gmazovima“.

Mi ćemo i dalje da služimo deci i našoj i vašoj. Mi smo stvoreni da budemo hrabri. Ostajemo u borbi za spas svakog ženskog ljudskog bića jer ona donose spasenje našoj muškoj vrsti. Ostajemo u borbi za spasenje svakog deteta jer ono može produžiti dobročinstvo i milosrđe – dve najuzvišenije ljudske vrednosti.  

Ovo je naša odluka, naš odgovor na dečji vapaj. Mi ćemo da volimo naše žene i decu. Mi odbijamo da im dozvolimo da propadnu. Mi ćemo rasplamsati strast koju ste sahranili duboko u srcu Balkana.

Na kraju, još jednom da vas upitam: Da li vi,  nemi posmatrači možete da postanete ratnici u borbi za spasenje ljudskoga roda pod nebom balkanskim?

Namerni i slučajni čitaoci smatrajte ovo pismo  mojom ispovesti.

in finem litterae:

Porodica je moja vera. Živeću sa onim što verujem. Za slavu neokaljanu, zarad onih koji slede nakon mene. Hoću da ostavim nasleđe koje prevazilazi moje dane,  da ostavim trag u istoriju svojeg potomstva koje vreme ne može da izbriše. Hoću da umrem kao čovek od časti ispunjen verom u časne ljude. Neću da se povijam, neću da popustim kada dužnost prozove moje ime.