Samopoštovanje i dostignuće u radu hranitelja

Među hraniteljima je sve prisutnije stanovište da je hraniteljsko postignuće proizvod složene mreže odnosa između hranitelja i institucija nadležnih za socijalnu politiku u kojoj se formira identitet (ne)uspešnog hranitelja s visokim, umerenim ili niskim samopoštovanjem.

Samopoštovanje se najčešće određuje kao svesni, (spoznajno-osećajni) iraz procene koja predstavlja jedan od najdirektnijih pokazatelja skupa pojmova o sebi.

Određenje pojma i geneza

Samopoštovanje – skup kvaliteta koje pojedinac opaža kod sebe (Coopersmith, 1967),

Samopoštovanje – način na koji pojedinac sebe vrednuje, nastalo kao rezultat međuljudskih odnosa sa značajnim drugim ljudima (Mead, 1934),

Često se samopoštovanje posmatra kao komponenta složenije „strukture“, i označava se kao pojam o sebi. Pojam o sebi sastoji se od stavova i pretpostavki koje osoba ima u odnosu na sebe i svoje sposobnosti , a koje predstavljaju vodič za njeno ponašanje. (Coopersmith & Feldman, 1974).

Samopoštovanje kao važan aspekt pojma o sebi, obično se smatra njegovom ocenjivačkom (evaluativnom) komponentom.

Pojam koji pojedinac ima o sebi je opisnog (deskriptivnog) karaktera i ne sadrži elemente procenjivanja (evaluacije), dok samopoštovanje obuhvata one aspekte ili stavove koji su samoprocenjivački (autoevaluativni). Razlika (distinkcija) između toga kako neko opisuje sebe i kako sebe vrednuje, prema mišljenju većine autora, je u tome što je evaluativni aspekt podložniji uticaju situacionih faktora.

Šeme o sebi definišu se kao spoznajna (kognitivna) uopštavanja, na osnovu proživljenih iskustava, koja organizuju i vode procesiranje podataka povezanih sa našim pojmom o sebi, a stečenim u kontekstu socijalnog iskustva (Fong & Markus, 1982; Markus, 1980). Pristalice sociokognitivizma prave razliku između:

-       personalnog (sopstvenog) pojma o sebi koji odvaja neku osobu od drugih, i

-       socijalnog pojma o sebi, kojim osobe teže da se odrede preko svog odnosa sa drugim pojedincima.

-       Za razliku od personalnog nivoa, socijalni nivo uključivanja u neku aktivnost omogućava pomeranje sa JA na MI i na taj način dovodi do samopoštovanja definisanog kroz odnose sa drugima  (Krnjajić, 2002).

Samopoštovanje se, uglavnom određuje, kao svesni  (spoznajno-osećajni) izraz samoprocene (samoevaluacije) koja predstavlja jedan od najdirektnijih pokazatelja integrisanosti (obuhvatnosti) pojma o sebi.

Osnovu samopoštovanja čine:

-       Saznanje i procena osobe da se JA, kao subjekat i kao objekat, kreće u okvirima uvažavanih standarda, i

-       Afektivni  odnos osobe prema sopstvenom postignuću.

Samopoštovanje se, prema savremenim shvatanjima, definiše i kao „poštovanje sopstvene vrednosti i važnosti, kao spremnost da se bude odgovorna ličnost prema drugima“ (Ova definicija je data  1990. godine u završnom izlaganju državne komisije za unapređenje samopoštovanja i socijalne odgovornosti, pri Odeljenju za obrazovanje u Kaliforniji).

U razmatranju izvora samopoštovanja (Coopersmith & Feldman, 1974), u literaturi se najčešće izdvajaju dva aspekta:

-       Spoljašnji ili eksternalni, koji uključuje refleksiju procena relevantnih drugih, i

-       Unutrašnji ili personalni, koga čine lična svojstva, postignuće isposobnosti.

Smatra se da se eksternalno samopoštovanje formira kroz interakcije sa drugim ljudima , dok personalno samopoštovanje nastaje kroz aktivnu interakciju sa fizičkim objektima. Ove dve dimenzije , međutim, nisu uzajamno isključive, mogu se preklapati ili biti u interakciji .

Često se dešava da se hranitelji trude i bore, ne da bi bili uspešni već, jednostavno, da bi izbegli „neuspeh“, što u stvari znači uskraćivanje hraniteljskih podobnosti. Na taj način hraniteljsko iskustvo postaje značajan faktor hraniteljskog pojma o sebi, što dalje negativno utiče na hraniteljske vrednosti i samopoštovanje. Dalje, neophodno je razumevanje odnosa između samopoštovanja i vrednosti, kao i potencijalno pozitivnog i negativnog uticaja koje republičke i lokalne institucije mogu imati, a već ih imaju, na samopoštovanje svakog hranitelja.

Takođe, pokazalo se u praksi da je nivo samopoštovanja podjednako važan za hraniteljsko postignuće, kao i ovladavanje odgovarajućim znanjima i sposobnostima.

Hranitelji vrlo dobro razumeju fidbek (povratne informacije) o svom hraniteljskom postignuću koji (ne)dobijaju od svojih „saradnika“ iz nadležnih institucija, a što dalje utiče na njihovo samopoštovanje.

Način na koji hranitelji procenjuju uzroke svog (ne)uspeha u hraniteljstvu utiču na njihov buduće rezultate i rad. Uzroke sopstvenog (ne)uspeha osoba može pronalaziti u sebi (internalni lokus kontrole) ili ih pripisivati spoljašnjim faktorima (eksternalni lokus kontrole). Pojedinke su sklonije da uspeh pripisuju sebi i svojim stabilnim sposobnostima, a ne uspeh trenutnim spoljašnjim faktorima, zbog čega se lokus kontrole može shvatiti kao odbrambeni mehanizam u funkciji globalnog samopoštovanja(Opačić, 1995). Tako osoba koja nije svesna da uzroci njenog neuspeha leže u njoj samoj, već ih pripisuje spoljašnjim okolnostima, u stvari teži da zaštiti sliku o sebi od sopstvene negativne procene. Na primer: „Nisam uspela zato što me oni tamo ne podnose“ a ne „zato što se nisam dovoljno trudila“ ili „zato što nisam kompetentna“.

Hraniteljska iskustva podrazumevaju i učešće u određenim aktivnostima i različite oblike interakcija sa socijalnom i fizičkom sredinom putem koji stičemo znanja o sebi i procenjujemo ih , s obzirom na stepen sopstvene kompetentnosti, mogućnosti da budemo uzročnik , mogućnosti da izrazimo i razvijemo svoje potencijale.

Dakle, kada diskutujemo o odnosu između očekivanja u veti s nekom aktivnošću i prethodnog iskustva u hraniteljskom radu

Ne smemo izgubiti iz vida način na koji osoba procenjuje uzroke (ne)uspeha u nekoj aktivnosti. To praktično znači da način na koji hranitelj procenjuje uzroke (ne)uspeha utiče na njegove buduće rezultate u hraniteljskom radu. Očekivanja hranitelja u pogledu ishoda sopstvenog rada tesno su povezana sa nivoom njegovog samopoštovanja. Ne mogu svi hranitelji biti uspešni i dešava se da neki od hranitelja

kontinuirano doživljavaju „neuspeh“ što za posledicu ima niska očekivanja hranitelja sa niskim samopoštovanjem, Čest je slučaj da uspeh u kompetentnim situacijama dovodi do samoveličanja, dok neuspeh negativno deluje na sopstveno procenjivanje ličnih sposobnosti. S obzorom na to da kontinuiran „neuspeh“ dovodi do niskog samopoštovanja, samoodbacivanja i smanjivanja motivacije za hraniteljski rad, „neuspešni“ hranitelji postaju frustruirani i uglavnom prekidaju svoje aktivnosti vezane za hraniteljstvo.

U proučavanju efekata iskustva (ne)uspeha na samopoštovanje utvrđeno je da osobe sa visokim samopoštovanjem više reaguju na uspeh dok osobe sa niskim samopoštovanjem više reaguju na doživljaj neuspeha  (Kimble & Helmreich, 1972.).

Osobe koje poseduju visok nivo samopoštovanja mogu pokazivati izraženu samodovoljnost, kao i pozitivne stavove uglavnom prema onima koji ih pozitivno procenjuju ili imaju slične stavove, a negativne stavove prema onima koji ih negativno procenjuju (Janjetović, 1997.).

Može se zaključiti da je nisko samopoštovanje, uglavnom povezano sa povoljnim procenama drugih. Nalazi nekih istraživanja upućuju na zaključak da se osobe sa izrazito visokim i izrazito niskim samomopoštovanjem razlikuju od osoba sa umerenim samopoštovanjem po načinu reagovanja na neke društvene situacije. Osobe iz prve dve grupe osetljivije su na procenjivanje od strane drugih ljudi više zavise od pomenutog fidbeka (povratne informacije) u formiranju samoprocena, od osoba sa umerenim samopoštovanjem.

-       Visok nivo samopoštovanja obuhvata visok nivo samopouzdanja, zadovoljstva sobom, sopstvenim sposobnostima i osobinama a može se predstaviti skupinom rečenica, na primer: “Ne prodajem se za lulu duvana“, „Nisam tikva bez korena“, „Ne jedem bunike“, „Još mi svrake nisu popile mozak“, „Ја сам особа која држи до себе“,…

-       Nizak nivo samopoštovanja obuhvata nizak nivo samopouzdanja, zadovoljstva sobom, sopstvenim sposobnostima i osobinama a može se predstaviti skupinom rečenica, na primer: („Nas niko ništane pita“, „ Šut sa rogatim nikad nije izašao na kraj“, „Ideja jeste dobra ali od toga nema ništa“.“Сумњам да ћe to moći da se uradi“…)

-       Kontrolu nad ishodima svog ponašanja, osobe sa eksternalnim lokusom kontrole (mesto kontrole izvan sebe) pripisuju „silama“ izvan sebe – sreći, slučajnosti, sudbini ili „moćnicima“ koji su na vlasti, „U životu dobro prolaze samo oni koji su ljigavi“ i slično.

S obzirom na to da je samopoštovanje usko povezano sa socijalnim odnosima, kao i sa iskustvom (ne)uspeha u različitim okolnostima (postignuće hranitelja i ostala hraniteljska iskustva) i napredno učenje, mogu ostvariti značajan uticaj na samopoštovanje hranitelja. U praksi smo često suočeni sa činjenicom da hranitelji ne dobijaju dovoljno pozitivnih poruka, odnosno pohvala, ohrabrenja i podrške od strane nadležnih institucija, koje bi im pomogle da razviju pozitivnu društvenu sliku o hraniteljskom radu. Razlozi za ovo su brojni i složeni, ali za posledice imamo sve veći broj hraniteljskih osoba sa niskim samopoštovanjem.

Da bi nadležne institucije dovele do trajnijih pozitivnih promena u samopoštovanju hranitelja, trebalo bi dosledno i kontinuirano da stvaraju situacije u kojima će hranitelji primati pozitivan i konstruktivan fidbek (povratne informacije).

Postoje različiti načini na koje institucije mogu pomoći hraniteljima u razvijanju samopoštovanja. Jedna od zanemarenih metoda je učenje po modelu  (primer dobre prakse). Svojim ponašanjem i vrednostima koje zastupaju, institucije, u značajnoj meri, modeluju samopoštovanje svakog hranitelja. Nekoliko slučaja iz hraniteljske prakse pokazuju da institucije koje su pružile podršku hraniteljima proizvele su veće samopoštovanje kod tih istih hranitelja. Hraniteljstvo se još uvek nalazi u senci ukupne socijalne tranzicije i iz tog razloga nemamo sprovedeno istraživanje koje bi pokazalo vrstu i količinu institucijalne podrške hraniteljima, odnosno institucijalnog uticaja na opšte samopoštovanje samih hranitelja. Zato možemo diskutovati samo na osnovu pokazatelja zatečenih u praktičnom doživljavanju hranitelja.

Nerazvijene socijalne veštine smatraju se jednim od glavnih pokazatelja niskog samopoštovanja hranitelja. Zato ukazujem na preku potrebu da se hraniteljima omoguće različita obrazovna iskustva u kojima će imati priliku da razvijaju veštine komunikacije, efikasno donose odluke i dobro funkcionišu u interresirnim odnosima.

Na osnovu dugogodišnjeg hraniteljskog iskustva a po ugledu na evropske primere dobre prakse možemo sačiniti preporuku u cilju unapređivanja kvaliteta hraniteljstva:

-       podsticati učešće lokalnih institucija u razvoj kvalitetnog hraniteljstva

-       povećati osetljivost republičkih institucija za potrebe hraniteljske mreže

-       primenjivati programe namenjene prevazilaženju predrasuda

-       primenjivati metode kooperativnog celoživotnog učenja kroz hraniteljski rad

Generalno gledano, kooperativni stavovi za koje se zalaže manji broj hranitelja, povezani su sa socijalnom kompetentnošću, bazičnim poverenjem u institucije i optimizmom.

Pregledom istraživanja u kojima su poređani efekti kooperativnih i individualnih oblika učenja, ukazuje na to da iskustva kooperativnog učenja imaju za rezultat povećano samopoštovanje učesnika  (Johnson, Johnson & Holubec, 1993). U kooperativnoj interakciji naglasak je na svim učesnicima koji rade zajedno u malim grupama da bi postigli grupne ciljeve. Pojava „gubitnika“je, velikim delom, onemogućena u ovakvoj sredini, pošto svaki učesnik doprinosi prema sopstvenim mogućnostima. Na ovaj način, verovatnije je da će učesnik doživeti uspeh, kao i da će se povećati podrška od strane ostalih učesnika u grupi.

Pozitivni fidbek i podrška od strane saradnika, kao i češće doživljavanje uspeha u radu, vode ka generalizovanom porastu samopoštovanja i osećanja kompetentnosti.

Povrh svega, važno je naglasiti neophodnost da institucije i stručni saradnici rade u atmosferi saradničke razmene i kolegijalne podrške kako bi se stvorili uslovi za smanjivanje učestalosti onih oblika ponašanja koji dovode do snižavanja samopoštovanja hranitelja.

Kada hranitelji primaju kontradiktorne poruke, nepažljiva i nedosledna potkrepljenja od strane kompetentnih osoba, otvara se konfliktna situacija u kojoj hranitelji imaju teškoća u formiranju granica u ponašanju, kao i u konstruisanju sopstveni vrednosti i stavova.

Uspešno uspostavljanje atmosfere razmene informacija i saradničke podrške među institucije i hranitelja u okviru hraniteljstva, obezbeđuje demokratsku klimu u kojoj se podstiče sloboda mišljenja, ohrabruje lična odgovornost i autentični dobrinos hraniteljstvu i međusobnim odnosima, što čini povoljnu atmosferu za razvoj (samo)poštovanja svih učesnika u razvoju kvalitetnog hraniteljstva.