"Posebne potrebe"

Na značenje termina „dete sa posebnim potrebama“ nemam odgovore.  Zato ću postavljati pitanja „stručnjacima“ koji se frljaju (razbacuju) strategijama i podzakonskim aktima, jer ja sam hranitelj, laik (amater), sasvim mali čovek, običan i za mnoge „poseban“ koji ne može pričati ni o čijem pravu i potrebama osim o pravima i potrebama svog maloletnog štićenika Srećka.
Možda, će se neko od vas koji čitate pitati zašto naslov stoji pod znacima  navoda. Ja stvarno ne znam i ne razumem šta su i koje su to „posebne“ potrebe! Možete to napisati i ćirilicom ali meni to neće značiti ništa.  Šta neke i nečije potrebe čini posebnim, njihovo značenje, suština, način zadovoljavanja ili je važno samo takvom etiketom nekoga stigmatizovati (obeležiti)?

Mislite li da je potreba za pisanjem posebna? I Srećko ima potrebe da piše jer papir sve trpi i razume, pamti, ne briše, tako da jednom zapisano uvek ostaje nepromenjeno. Srećko piše levom rukom i ne razumem zašto bi to bila „posebna“ potreba.

Srećko ima potrebe da utoli glad i žeđ, da iskaže smeh i tugu. Ima pravo  na život, na slobodu kretanja, obrazovanje, ljubav, kulturu, na slobodu govora…. Po čemu su to „posebne“ potrebe?!

Da li su one posebne ili neko ima posebnu želju i pravo da ih nazove posebnim?! 

Da vas podsetim; Srećkova je nesreća proizvod bolesnog društvenog stanja a možda i posledica „visoke tehnologije“ akušerstva. Nije kriv neko ko postavlja arhitektonske prepreke po institucijama, pod pretpostavkom da neko ko je dručagiji, sa verigama u očima, sa nefunkcionalnim ekstremitetima nema potrebu, recimo za obrazovanjem i neće koristiti to pravo. Jer, šta će njemu škola, on je nesposoban, takvi su mu geni. Ili smatrate da neko ko je tuđom greškom postao drugačiji od drugih nema razvijen ni intelekt, i njegov mozak je „poseban“ kao njegovo telo?!

Osam godina se pitam kakve su to potrebe koje nisu posebne, kako se zovu te potrebe koje se postavljanju na suprot posebnim?! Ali opet ne znam koje su to potrebe.

U sociološkoj literaturi nalazim podelu prema načinu nastanka na urođene (primarne) i stečene (sekundarne). Ova podela je samo uslovno prihvatljiva u slučaju kad označava da su prve potrebe uslov egzistencije, dok se druge stiču i razvijaju. Kakva je i čija klasifikacija potreba na „posebne“ i „neposebne“ ili „normalne?!“ 

Tako je i sa kretanjem. Zar se za nekog može reći da ima „posebnu“ potrebu za kretanjem?! Vi smatrate da može? Da bi došli do određenog mesta svi imamo istu potrebu za kretanjem. Put i sredstvo kojim ćemo doći i način na koji ćemo to uraditi je naš izbor. To je naša redovna potreba ali, kad je osoba sa invaliditetom u pitanju onda to okarakterišete kao „posebnu“ potrebu. Isto se dešava i u unutrašnjosti neke ustanove: kada idete na više spratove, obično se penjete liftom, a kad lift ne radi onda morate stepenicama. Ali, kad taj isti lift koriste osobe sa invaliditetom one imaju „posebnu“ potrebu?!

Potreba za ljubavlju...Da li znate nekog ko ne iskazuje tu potrebu?! Sada očekujem da i hraniteljima prilepite etiketu „posebnih“ jer zadovoljavaju (onoliko koliko mogu i kako znaju) detetu potrebu za porodičnom ljubavlju. Ne, ne i po sto puta NE sve dok postoje takve barikade, hendikepi i ograničenja u vašim glavama o seci sa „posebnim“ potrebama ne možemo voditi zdravu diskusiju sa težnjom ka ostvarivanju najboljeg interesa deteta. 

Ja vas samo podsećam da svako ima sva prava i slobode bez obzira na razliku u pogledu pola, starosti, rase, jezika, veroispovesti, nacionalnog ili društvenog porekla ili nekih drugih ličnih svojstava i karakteristika. Dakle, način zadovoljavanja naših potreba je naše pravo na izbor, naša lična sloboda, sve dok ne narušavamo slobodu i pravo drugog. Zapitajte se na trenutak poštujete li vi ovo pravo i slobodu kada pričate o deci koja pripadaju ranjivim grupama?!

Meni je jasno da terminologija mora postojati i da se sve u životu mora zvati nekim imenom, da bi se razumjeli i komunicirali. Ali dok vi koristite ovakvu terminologiju, ja vas ne razumem. Molim vas, da mi nakon ovolikog mog neznanja odgovorite i naučite me koje su „posebne“ potrebe malog Srećka, koje su „posebne“ potrebe osoba sa invaliditetom? I kako se zovu ovakva vaša razmišljanja - nisu li ona „posebna“?

Zar nije kulturno i civilizovano reći: dete u stanju potrebe za dodatnom podrškom? Ja ne tražim i ne očekujem vaša lična angažovanja za dodatnom podrškom ali sam očekivao da, kao stručnjaci za društvene nauke priznate angažovanje pojedinaca (personalni i pedagoški asistenti) na pružanju dodatne podrške deci u implementiranju (ostvarivanju) prava deteta i troškove takvog angažovanja pristojno finansijski nadoknadite. Dragi moji „stručnjaci“, bio ja amater ili ne, još uvek (da prostite) ne zakopčavam svoje košulje na leđa.