Hranitelj - socijalno isključen akter

„Ako je naš glavni interes da proučavamo živote koje ljudi mogu voditi – sloboda koju imaju da vode minimalno pristojne živote – onda je pogrešno usmeriti pažnju samo na jedno ili drugo sredstvo kojim se ta sloboda ostvaruje. Moramo posmatati osiromašene živote, a ne samo prazne novčanike.“ (Amartya Sen, indijski nobelovac)
Društvena isključenost predstavlja “proces kojim su određeni pojedinci gurnuti na ivicu društva i sprečeni u punom učestvovanju u društvu zbog svog siromaštva ili nedostatka osnovnih znanja i mogućnosti za doživotno učenje, ili kao rezultat diskriminacije. Ovo ih udaljuje od zaposlenja, prihoda i mogućnosti obrazovanja, kao i od društvenih mreža, okvira i aktivnosti zajednice. Ovakvi pojedinci imaju malo pristupa vlasti i organima donošenja odluka i na taj način se često osećaju nemoćnim i nesposobnim da uzmu kontrolu nad odlukama koje utiču na njihov svakodnevni život” (Council of EU, 2004: 8). 

A kako je u praksi spskoga hraniteljstva?

Isključenost hranitelja iz procesa
Kada govorimo o socijalnoj isključenosti hranitelja pre svega mislimo na njegovo neučestvovanje u procesima donošenja odluka bitnih za opšti razvoj hraniteljstva. To je proces kidanja veza između hranitelja kao pojedinca i šire zajednice u kojoj se odvija socijalna briga i podrška detetu bez roditeljskog staranja na jednoj ili više dimenzija (obrazovanjaa, učestvovanja u političkom životu, društvenim aktivnostima, mrežama socijalne brige i podrške).
Oblici isključenosti koje uočavamo u sferi hraniteljstva su: politička, socijalna i kulturna isključenost.
Kada govorimo o stepenu isključenosti možemo razmatrati relativnu isključenost koja predstavlja smanjene šanse (u odnosu na druge u istom društvu) da se uključi u kvalitetne usluge, resurse i razvojne procese. (na primer da se obezbede primarni i sekundarni uslovi i instrumenti za podizanje kvaliteteta, primenu standarda, smanjenje ekonomske i psihološke cene koštanja hraniteljstva).
Svoju isključenost iz hraniteljskih procesa hranitelji uglavnom razumeju kao proces koji hranitelje (kao pojedince) sprečava da učestvuju u svim aspektima hraniteljstva, zato što nemaju osnovne kompetencije ili zato što su diskriminisani gledano u ravni pružalaca socijalnih usluga. Upravo iz ovih činjenica razloge nalazimo u dva pravca. Nedovoljno poznavanje uloge hranitelja i osnovnog smisla hraniteljstva kao socijalne usluge, može se smatrati kao subjektivni nedostatak usled nedovoljne adukacije i veština hranitelja generalno. Često hranitelji revoltirano kažu „Ja sam plaćen da ga nahranim, obučem i pripremim za školu“, „Mi smo za njih samo potrošna roba“ ili „Ono je državno dete i moje su kompetencije ograničene“ i sl. Sa druge strane imamo objektivne okolnosti pod kojima se hranitelji drže van procesa donošenja odluka čak i kada se radi o implementaciji (primeni) podzakonskih regulativa i standarda kao i monitoringu (nadgledanju i praćenju) realizacije obaveza i prava hranitelja i prava deteta na hraniteljskom smeštaju. Svi dosadašnji pokušaji lokalnih hraniteljskih udruženja da se otvori socijalni dijalog na lokalnom nivo ostali su bez uspeha. Naravno da ima par pozitivnih primera koji su ostali u senci. Čak i u pokušajima krovne hraniteljske organizacije da se ista prizna kao nacionalna i prihvati kao partnerska za dalji proces usavršavanja hraniteljstva osim „tapšanja po ramenu“ nije se došlo do konkretnih rezultata.

Društvena uključenost predstavlja “proces koji omogućuje da oni koji su u riziku od siromaštva i društvene isključenosti dobiju mogućnost i sredstva koja su potrebna za puno učešće u ekonomskom, društvenom i kulturnom životu i postizanju životnog standarda i blagostanja koji se smatraju normalnim u društvu u kojem žive. Ona osigurava njihovu veću participaciju u donošenju odluka što utiče na njihove živote i ostvarenje osnovnih prava” (Council of EU, 2004: 8).

Siromaštvo i socijalna isključenost nisu sinonimi
Prisustvo rizika od siromaštva među mladima bez roditeljskog staranja koji izlaze iz hraniteljskih porodica sigurno ne smemo zanemariti. Projekti „kuća na pola puta“, „18+“ i slični ostali su samo kao primeri dobre prakse koji se nisu dalje, ravnomerno i prema potrebama, razvijali. Idejni projekti tipa „omladinsko selo“ kao segment socijalnog preduzetništva ne prihvata se od strane lokalnih vlasti. Savez hranitelja Srbije nema finansijskih sredstava niti podršku državnih institucija za ozbiljnija istraživanja ali iz praktičnog hraniteljstva ukazuje na sledeće: izuzetni mali procenat mladih po izlasku iz socijalne zaštite ostaje u i pri domovima svojih hranitelja. Na žalost, veliki broj mladih odlazi u život pun neizvesnosti, bez društvene podrške i minimalnih uslova za pristojan život. Nismo zanemarili minimalna finansijska sredstva koja su visinom i rokom ograničena ali koja isto tako ne rešavaju siromaštvo kod ove grupacije.
Dakle, socijalna isključenost hranitelja jedan je od značajnih uzroka pojavi siromaštva deteta koje izlazi iz hraniteljskog okruženja, (mladi ne mogu da se zaposle, ne mogu da se adaptiraju na teške uslove života i racionalno odgovore na životne rizke, ne pripadaju ni jednoj socijalnoj mreži, ostaju usamljeni u nedostatku organizovane podrške).
Politika socijalnog uključivanja i socijalne zaštite predstavlja okvir unutar koga zajednica treba da se bori protiv siromaštva i socijalne isključenosti. Hraniteljstvo je jedan od složenih oblika socijalne zaštite deteta bez roditeljskog staranja a hranitelji su pružaoci hraniteljske usluge i kao takvi oni se sa pravom mogu smatrati „operativnim radnicima“ ili preciznije rečeno: pružaoci usluge socijalne zaštite. Hranitelji uporno ističu da se njihovi „signali“ ignorišu od strane kompetentnih faktora za hraniteljsku oblast. Ako prihvatimo da je politika socijalnog uključivanja u suštini međusektorska politika to bi onda značilo da politika u oblastima hraniteljstva treba da se oblikuje na način koji podstiče socijalno uključivanje hranitelja, a time njihovo stečeno iskustvo, veštine i potrebe kao ozbiljan i visoko vrednovan doprinos u procesima razvoja hraniteljstva. Sa nametnutom pasivnom ulogom hranitelja i bez ojačavanja njegove socijalne dimenzije hraniteljstvo neće moći da očuva legitimitet.

Evropa 2020 - strategija za pametan, održiv i inkluzivni rast 

Na temu Evropa 2020 svakako trebamo razmišljati kao o Strategija za pametan, održiv i inkluzivan rast koji je zamenio Lisabonsku strategiju. "Pametan rast" podrazumeva razvoj ekonomije utemeljene na znanju i inovacijama. U vremenu kada se znanje ceni koliko i jedna novogodi[nja prskalica, kada su inovacije postale sinonim za filozofiju, kada je teritorijalna kohezija između Beograda i Srbije vidljiva samo kao geografski pojam, i kada je ekonomija visoke zaposlenosti postala savremena fantastika - Inkluzivan rast je samo još jedna od misaonih imenica sa milozvučnim imenom.