ZAŠTO JE VAŽNO?

Prošlo je više od decenije nakon iskoraka ka zaboravljenim ljudskim vrednostima a Srbija je još uvek zemlja velikih kontrasta, bez usaglašenih nacionalnih prioriteta (ako izuzmemo (Kosovo i evropregovore), sa još uvek nedovoljno profilisanom političkom scenom. Pored socio-ekonomskog raslojavanja u socijalnoj tranziciji, prisutni su i drugi društveni rascepi, vidljivi u odnosima centar-periferija (Beograd-Srbija) kao i oni između političkostranačkih i građanskih  orijentacija.

Iako su vidljivi značajni pozitivni pomaci u hraniteljstvu, sukobi različitih stranačkih interesa konstantno ometaju pojedinačne i kolektivne napore hranitelja kao građana za ostvarivanjem pozicije aktivnog socijalno-političkog subjekta. Sa druge strane, usled nedostatka političke kulture, iskustva i znanja, većina hranitelja ostaje pasivna i aktivira se samo u onoj meri koliko centri za socijalni rad nalože, često bazirajući svoju odluku na „principu izbora manjeg zla“.

Posredno učešće hranitelja preko izabranih predstavnika vlasti više nije dovoljno za ostvarenje vladavine prava a samim tim i najboljeg interesa deteta. Jačanje društvenog položaja i hranitelja i dece na hraniteljstvu leži u jačanju organizovanog uticaja hranitelja na javni i socio-politički prostor, u afirmisanju hraniteljskog rada i razvijanju prakse direktnog učešća u procesima odlučivanja putem konsultacija, javnih rasprava, građanskih (hraniteljskih) inicijativa, pri tom imajući na umu pre svega interes deteta.

Najčešći problemi na koje nailaze organizacije hraniteljskih udruženja prilikom aktivnog uključivanja u zakonodavni proces su: nepostojanje pravovremene informacije o pripremi i izradi zakona; neblagovremeno objavljivanje nacrta zakona; retke kvalitetne javne rasprave o predlozima i bez utvrđenih kriterijuma za njihovo sprovođenje; postojanje minimalnog pravnog okvira za saradnju; nepouzdanost i izostanak informacija o konačnom sadržaju zakona koji ide na usvajanje. I posle donošenja zakona nastaje čitav niz teškoća u njihovoj primeni zbog sporog donošenja podzakonskih akata (na primer: Pravilnik o hraniteljstvu) ili neusaglašenosti sa ostalim zakonima ili sa Ustavom. Tako je iskorak u pravcu ostvarivanja uređenog hraniteljstva i pravednije socijalne zaštite deteta najčešće formalan, dok se u svakodnevnom životu malo šta menja. Najteže posledice ovako sporog razvoja trpe upravo pripadnici socijalno isključenih grupa, u našem slučaju to su deca bez roditeljskog staranja.

Većinska zajednica i donosioci odluka zanemaruju interese ove grupe, a ona sama nema dovoljno uticaja i/ili kapaciteta da ih nametne.

O položaju socijalno isključenih grupa u Srbiji se obično govori tek kada se reaguje na neke vanredne događaje ili pod pritiskom međunarodne zajednice i najčešće se svodi na traženje „rešenja u datoj situaciji“. Tako je i sa hraniteljstvom. Mada pravni okvir garantuje individualna i kolektivna prava jednaka za sve, u praksi se njihovo ostvarivanje najčešće deformiše. Jedini funkcionalan kanal za iskazivanje interesa nedovoljno zastupljene grupe (hranitelja i dece na hraniteljstvu) u Srbiji su hraniteljska udruženja, ali i tu postoje teškoće koje smanjuju mogućnost kvalitetne participacije i pokretanje inicijativa iz same baze. Uočene prepreke na strani organizacija hraniteljskih udruženja su:

• ograničeni ljudski i materijalni resursi za kvalitetno učešće u procesu javnih politika;
• nedovoljna razvijenost hraniteljske mreže i platformi koje bi se sistemski bavile zastupanjem kod nosilaca javnih politika;
• deo hraniteljskih organizacija ne prepoznaje potrebu za saradnjom sa državnim institucijama;
• nerazumevanje značaja zakona i drugih instrumenata javnih politika za regulisanje pitanja koja su značajna za hraniteljsko delovanje.

Sa druge strane, međunarodna zajednica i donatori kojima su deca bez roditeljskog staranja u fokusu, izdvajaju dosta sredstava za poboljšanje njihovog položaja, ali brojne analize pokazuju da su ostvareni rezultati daleko skromniji od očekivanja. Naime, sve dosadašnje donacije odlazile su isključivo na institucije i javne socijalne servise (domovi, prihvatilišta…) dok su hraniteljski domovi u ovim slučajevima diskriminisani u odnosu na institucije i servise. To je samo jedan primer  kako je višegodišnja politika izbegavanje principa „pozitivne diskriminacije (afirmativne akcije)“ u slučaju kada govorimo o hraniteljstvu samo je povećalo nejednakost .

Naime, princip jednakih mogućnosti ne može se uspešno primenjivati na grupe koje su u startu neravnopravne (nejednake). Imalo normalan će u prvih par minuta shvatiti da hranitelj (pružaoc usluge socijalne zaštite deteta bez roditeljskog staranja) nije ravnopravan ni po jednom osnovu sa institucijama i javnim servisima, tako da je licemerno pozvati se na princip jednakih mogućnosti. Osim toga, na terenu se najčešće sreće pristup delovanje ZA decu bez roditeljskog staranja, a ne SA decom bez roditeljskog staranja, pa autentični glas nekoliko hiljada hranitella Srbije ostaje nečujan, ili je u najboljem slučaju artikulisan interesima onih koji imaju više društvenopolitičke moći.