Hranitelj - iz socijalnopolitičkog aspekta

Rešenje svih dilema koje zaokupljaju hranitelje leži u pokušaju krovne hraniteljske organizacije

da se premosti jaz između univerzalističkih apstrakcija o dečjem razvoju u okvirima alternativnih oblika porodične zajednice i realnosti svakodnevnih iskustava hranitelja u odgajanju i vaspitavanju dece. Kontekstualizacija i konkretizacija ne znači negiranje postojanja univerzalnih principa, niti ublažavanje njihove snage. Samo se želi podsećati da univerzalni principi ne vrede ukoliko ne mogu smisleno da se primene u određenom kontekstu i na određenu situaciju. U tom smislu je važno da se jasno artikuliše veza između teorije i prakse o dečjem razvoju u alternativnom porodičnom okruženju, sa jedne strane, i moralnih i političkih imperativa da se interveniše u zaštiti prava deteta, sa druge strane.  

Svakako je važna identifikacija osnovnih karakteristika razvoja koje su zajedničke svoj deci, kao i osnovne bazične fizičke emocionalne i psihološke potrebe dece koje moraju da se zadovolje. Ali podjednako je važno i da se kaže kako način izražavanja i zadovoljavanja ovih potreba zavisi od društvenog, političkog i kulturnog konteksta.
Osnovni zadatak hraniteljskih udruženja treba da bude upravo rekonstrukcija modela porodičnog smeštaja deteta, da bi taj model mogao da obuhvati zadovoljenje različitih potreba deteta, a da u isto vreme promoviše društveni značaj i vrednosti alternativnih porodičnih okruženja koja su u moralnoj obavezi da zaštite sva prava deteta, uključujući i njihovo (hraniteljsko) pravo da učestvuju u procesu određivanja pravca i toka razvoja hraniteljstva u celini.  

Jedan od problema univerzalističkog mišljenja o hraniteljstvu je nedostatak prostora za pregovaranje, budući da se unapred propisuje ono što je univerzalno važeće. Međutim u praksi nema ničeg važnijeg od međusobnog pregovaranja svih aktera koji su uključeni u podsticanje i podržavanje dečjeg razvoja. 

Zašto se uporno zanemaruje činjenica da je hranitelj kao operativac upravo jedan od najbitnijih aktera u hraniteljskoj priči?

Ukoliko se prizna da postoje višestruke perspektive u pogledu na dečji razvoj, onda možemo da zaključimo da razvojne norme ne mogu da budu jednom za svagda utvrđene niti uniformne, već da moraju da budu podložne međusobnom pregovaranju između svih koji taj razvoj podržavaju i koji su za njega zainteresovani. Isto tako, veoma važnu ulogu u procesu pregovaranja treba da imaju deca, budući da imaju svoja gledišta i specifična iskustva koja zaslužuju da budu saslušana, kao i odgovarajuće kompetencije koje zaslužuju da budu uvažene. Instrumenti kao što su „Savet hranitelja“ i „Savet deteta“ svako bi doprineo da ovaj proces garantuje kvalitet u implementaciji prava deteta, tj. veću sigurnost da će odluke koje odrasli donose o deci i sa decom, biti stvarno u njihovom najboljem interesu.

Sve dok politički krugovi budu posmatrali decu kao društveni teret (deca troše a ne stvaraju materijalni dobitak plus i to što nemaju pravo glasa na političkim izborima) a ne posmatraju ih kao osnovni resurs za kulturno-tehnološki napredak društva, imaćemo današnju situaciju u kojoj je hraniteljska porodica postavljena u položaj socijalnog bafera sa zadatkom da političkom estabilišmentu ublaži „teret mladosti“ a ne kao pružaoca usluga socijalne zaštite, ili kako se to među nama običnim smrtnicima kaže: „hranitelji su samo potrošna roba“.