Šta je hraniteljstvo?

Kada govorimo o hraniteljstvu gotovo uvek mislimo na socijalno zbrinjavanje deteta.

Zaboravljamo da korisnik hraniteljskih usluga može biti svako lice nesposobno za samostalnu brigu o sebi a koje bude iz nekog razloga uskraćeno za porodično okruženje. No, ovde će ipak biti reči o „klasičnom“ hraniteljstvu, dakle o socijalnom zbrinjavanju dece i mladih iz grupe „deca bez roditeljskog staranja“.
Hraniteljstvo nije isto što i hranilaštvo.
Hranilaštvo je individualni čin - humanistička odluka porodice da prihvati pod svojim krovom osobu koja se ne može samostalno starati o sebi iz raznih opravdanih razloga, sa ili bez bilo kakve nadoknade.
Hraniteljstvo je, od strane državnih organa, organizovan oblik socijane zaštite lica koje se ne može samostalno starati o sebi iz raznih opravdanih razloga, putem njegovog zbrinjavanja u okruženju druge porodice njemu primerene, uz propisanu nadoknadu.
Trebamo imati na umu da termin “hraniteljstvo“ ima višestruko značenje. Počev od osnovnog značenja pojma hraniteljstva – hraniti, što u slobodnom tumačenju pretpostavlja i: negovanje, vaspitavanje i td., pa sve do zagovaranja (zastupanja) primene (implementacije) prava deteta koja su definisana Poveljom UN kao i domaćim (domicilnim) zakonskim regulatorima.
O hraniteljstvu se povremeno napiše novinarski članak, povremeno pred TV kamerama čujemo izjave ljudi koji su službeno upošljeni po pitanjima hraniteljstva. Danas se za hraniteljstvo upotrebljava i službeni izraz – porodični smeštaj. Razvojem interneta hranitelji uglavnom komuniciraju preko sajtova, blogova i društvenih mreža, najčešće preko fejsbuk stranica.
Došli smo do jednog pitanja za koje u momentu pomislimo da čvrsto znamo odgovor, a to pitanje glasi: Šta je hraniteljstvo? Odgovor može biti pozitivan u kontekstu humanizovanog čina ili krajnje negativa u smislu „izvora unosne zarade“. Tačan odgovor je nekako između ove dve tvrdnje. On je složen (komplesan) jer se zasniva na dva zakona (Zakon osocijalnoj zaštiti i Porodični zakon) i nekoliko podzakonskih akta. Ovde dodajemo i Ugovor o hraniteljstvu između Centra za socijalni rad i hranitelja.
U celoj ovoj priči nekako izgubimo iz vida postojanje pet pravnih odnosa koji su međusobnoj pravnoj zavisnosti: centar za socijalni rad – roditelj, centar za socijalni rad – dete, Centar za socijalni rad – hranitelj, roditelj – dete, hranitelj – dete.
Hraniteljstvo nije humanitarni oblik pomoći pojedincu ili grupi a hranitelj nije humanitarni radnik. Hranitelj je profesionalac za pružanje usluge socijalne zaštite ma koliko ga predstavnici državnih organa smatrali laikom, šloserom, pacerom i sl., jer CZSR potpisuje sa njim ugovor o hraniteljstvu (obavljanje poslova za račun države). Sa druge strane, u praksi imamo drugačiji odnos na relaciji hranitelj – dete. Iz hiljadu opravdanih razloga hranitelj preuzima ulogu roditelja svog štićenika. Ako pričamo o odrastanju deteta u porodičnom okruženju onda je normalno da se između deteta i hranitelja uspostavlja odnos kao između deteta i biološkog roditelja (maksimalno koliko to uslovi dozvoljavaju) jer ako tog odnosa nema onda nema ni funkcionalne porodice, onda porodični smeštaj gubi svoju suštinu.
Dakle, hranitelj ima dvostruku ulogu: prema državi ima ulogu partnera (drugo je pitanje svesti hranitelja o partnerstvu) a prema detetu ima ulogu roditelja.
I na kraju, stvarno, šta je hraniteljstvo?
Odgovore svi znaju osim hranitelja. Njima niko ništa ne kaže osim što povremeno budu izvikani kao „kineska roba“.