Priča o Srećku Crnom

-->

Ispričati priču nije problem ali prolaziti kroz nju i završiti je a ne upasti u patetiku i sažaljenje prema novom gostu na ovom svetu to već pripada delikatnim aktivnostima.

Pripreme za doček nove 2005. Godine privedene su kraju. Deda u crvenom ogrtaču sa vrećom poklona nikada nije pokucao na vrata ovog doma. U priče o dobrom Deda- mrazu više ni deca ne veruju. Ali, novogodišnji „poklon“ ipak stiže. Čuje se kućno zvono. Domaćica otvara vrata. Ulazi socijalna radnica sa „poklonom“ u naručju. Nema šarenog blistavog omota. Nema zlatne mašnice. Zlato se nalazi u malenom ćebetu. Crna kosica, tamne okrugle okice, prćast nosić.
Čudna je sudbina dece koja su ugledala ovaj svet kao slučajni proizvod ili kako se to moderno kaže „kolateralna šteta“ nekakvih seksualnih zadovoljstva ili pak nekog drugog egocentričnog i niskog zadovoljstva svojstvenog ljudskoj vrsti u dugom periodu socijalne tranzicije jedne društvene zajednice.
Jedno od nepisanih pravila je: da porodica nije zdrava ako se u njoj ne čuje glas deteta. Sva četri deteta iz ove kuće, posle završene škole, otišlo je svojim putem – „trbuhom za kruhom“. Valjda je to pečalbarsko nasleđe. Posle njihovog odlaska, Srećko, sa svojih nepunih četri meseca ulazi u ovaj dom, ispunjava upražnjeno porodično gnezdo, oživljava porodični duh.
I tako mali Srećko postaje novi član ove porodice, što bi neko rekao „tuđe a naše“. Priroda se trudi da sva lepota nije sadržana u opštoj sreći čoveka. A sreća je relativan pojam i zavisi od toga čijim se kantarom meri. Po ko zna koji put setim se rečenice koja, eto postade poštapalica – „Čudni su putevi Božji“. Novogodišnja sreća poče da se pretvara u višemesečnu neprijatnu slutnju koju konačno potvrđuje lekarska dijagnoza: cerebralna paraliza.
Osam godina traje hodanje po ivicama zakonima, paragrafa, pravilnika, hodanje ka ostvarenju (ili kako se to moderno kaže: implementacija) detetovih prava. Ovakvo hodanje jedna grupa ljudi naziva „ispravljanjem krive Drine“ a druga sve to upoređuje sa „borbom protiv vetrenjače“. Za „baku“ i „deku“ koji inače nisu u srodničkoj vezi sa Srećkom a preuzeli su brigu o njemu, ovo hodanje predstavlja životnu misiju. Oni su svoju decu, kako se to narodski kaže, izveli na put. Ostalo im je snage da podignu još jedno dete. Nije njihovo ali svako dete bilo da je naše ili „državno“ ono je samo dete.
Sa Srećkom i baka provodi nedelje i mesece u zdravstvenoj instituciji kod Srba poznatoj pod skraćenim imenom „Sokobanjska“. Umesto u vrtiću, Srećko je sa svojom bakom stekao „sokobanjski staž“ bezmalo tri godine za četri kalendarske. Sva imena drugara iz „sokobanjske“ i njihovih mama Srećko je smestio u svoj memoriji. Po potrebi možete ih naći kao na nekakvom računaru.

U dečjim pesmama majka je najviše opevana. Deca hodaju držeći mamu za ruku ili trčkaraju mami u susret. Istina je da se nekada i očevi pojave ali o očevima ima neka druga priča. Srećko ne hoda sa mamom i ne trči mami u susret. On jednostavno ne može da hoda a majka se ne nalazi u njegovom okruženju iz razloga koji su nebitni za ovu priču. „Bako, zašto ja nemam mamu?“ - „Bako, gde je moja mama?“ – „Bako, zašto mene ne čuva moja mama?“ – „Bako, kada ću ja da vidim moju mamu?“ Baka i deka su „kontali“ razne mekane priče koje su sadržale istinite odgovore na ova pitanja. Deca sa smetnjama u razviju poseduju pojačane emocije i ne možete im na standardan način reći istinu. Ako to ne poštujete, onda takvo dete (ne)istina samo u jednom trenutku „polomi“ za ceo život. Srećko je od svog prvog rođendana upoznao dve rođene sestre. Vremenom je upoznao i brata sa teškim razvojnim smetnjama koji je proveo znatan broj godina „Zvečanskoj“. Među njima nisu razvijena porodična osećanja jer su odrastali pod različitim krovovima u različitim okruženjima. Došlo je vreme da Srećko konačno upozna svoje biološke roditelje. Oficijalna procedura nalaže „pripremu“ obe strane (i roditelja i deteta) za prvi susret, sa obaveznim učešćem radnice centra za socijalni rad. Valja očekivati dobro ali i pripremiti se za loše. O prvom susretu Srećka sa tatom i mamom ne vredi pisati. Susret ovlažen suzama, utegnut nekim nepoznatim grčevima, u tišini usled nedostatka reči, možemo samo doživeti i onda tek shvatiti koliko je čoveku potrebno za jedan kofer sreće, koji nosi sa sobom kroz život.

Kada je došlo vreme za upis u školu deka (kao porodični starešina) nije se dvoumio između „specijalne“ i „redovne“. Veruje da pohađanje redovne škole predstavlja pravi izazov za celu porodicu. Oficijalno to se „obrazlaže“ najboljim interesom deteta. Nakon „skeniranja“ pet osnovnih škola, deka je doneo konačnu odluku o upisivanju svog mezimca u jednu od zaječarskih osnovnih škola. Odluku je doneo na osnovu svoje procene nivoa ljudskih vrednosti onih osoba koje će sa Srećkom raditi na školskim aktivnostima. Učiteljica (vaspitačica) Suza genijalno ispunjava svoj zadatak. „Ugraditi“ ljudske vrednosti u svest dece koja odrastaju u sebičnom i mazohističkom okruženju nije jednostavno i pitanje je, koliko je to uopšte moguće. Srećko ne može samostalno da hoda. Većina dece iz razreda osetila je potrebu da svom drugaru pravi društvo za vreme odmora. Redarstvo je duplirano. To je želja Srećkovih drugara i rezultat rada vaspitačice Suze.

U Paraćinu dolaze Rusi, profesori, specijalisti za cerebralnu paralizu. Na privatnoj klinici vrše operativne zahvate. Mikrohirurgija im je rutinska rabota. Za prvi pregled deteta treba izdvojiti 50 evra. Sledi mišljenje i zakazivanje operativnog zahvata. Prvi zahvat košta oko 2.500 evra, nešto na račun a nešto u „kešu“. Jedna operacija nije dovoljna. Deca uglavnom „stanu na noge“ posle prve operacije. Posle treće roditelji dožive razočarenje. Srećko nije odveden na zakazanu operaciju. Izostala je saglasnost Centra za socijalni rad. Želje su jedno a mogućnosti drugo.
Novi upis u istu školu, sada u prvi razred. Nova učiteljica, novi drugari i drugarice. Samo zadatak nas odraslih ostaje isti – obrazovanje i osposobljavanje deteta za samostalni život u granicama njegovih mogućnosti a one još nisu konačno istražene i ograničene. Dakle, šanse uvek postoje. Potrebna je sinergija okruženja u kojem dete odrasta. Energija pojedinaca ne čini sinergiju.

Sledi operacija obe potkolenjače. Baka dobija saglasnost centra za socijalni rad i kao Srećkov pratilac sa njim odlazi u „Tiršovu“. Operacija je uspešna, post-operativni tok odvija se po komplikovanoj zdravstvenoj proceduri. Uput, nadležnosti, saglasnosti, komisije prvostepene, drugostepene, očekivanja, nade i razočarenja. Odlazak u Banju Koviljaču ipak se realizuje. Slede još nekoliko hiruških intervencija. Ali, o tom po tom.

Deka se godinama „ubija“ dokazujući da Srećko nije „dete sa posebnim potrebama“. Mali Srećko ima iste potrebe kao i sva druga deca: da se razvija, zabavlja, uči, da ovladava životnim veštinama i da odrasta kroz pripremu za samostalan život. Srećko nije poseban ni zato što je dete bez roditeljskog staranja, ni zato što potiče iz romske porodice niti zato što ima razvojne smetnje usled rođenja pod „nepoznatim“ okolnostima. Nekada davno postao je „državno dete“. Iz analogije sledi da je država dužna (a trebala bi da bude obavezna) da obezbedi (ne)posredno okruženje u kojem će Srećko ostvariti pravo na dodatnu podršku. Zar niko od nas u životu nije priželjkivao nečiju podršku? Zar čovek nije društveno biće ili bi bar trebao biti po prirodi razvoja ljudske vrste? Oni koji su prihvatili ulogu neposredne brige o deci sa smetnjama u razvoju „ne žele da se bave politikom“ a ona druga vrsta ljudi koja želi da se bavi politikom nema potrebnog saznanja iz sociologije i humanitarnog prava ili čak nema ni političke volje da podrži visoke ljudske vrednosti. Bilo kako bilo, deci sa smetnjama u razvoju nepravedno se dodeljuje službeni status „deca sa posebnim potrebama“. Političke misli i novca u Srbiji jedva da ima za one redovne potrebe. Za posebne po pravilu – nema.

Zagovornici slobode ljudskog uma, oni koji su posvećeni smislenom životu odavno su isključeni iz političkih, ekonomskih i socijalnih nacionalnih strategija. To stanje stoji na suprotnoj strani socijalne inkluzije. Onda nije čudo što su „institucije sistema“ inkluzivno obrazovanje dovele u ćošak. I sada imamo tragikomičnu situaciju u kojoj smo između termina „ikluzija“ i „iluzija“ upisali znak jednakosti. „Pravila, pravila, što su nas udavila“ (opevano u pesmi Bore Čorbe) čine sistem procedura u kojima smo pretvoreni u malene hrčke sa jedinim zadatkom: trčati u mestu dok se život okreće poput hrčkovog točka u kavezu. Isti kavez, isti točak samo se hrčkovi menjaju. Neki od nas ne prihvataju „Proces koji traje“ zasnovan na teoriji „korak po korak“, ne prihvataju proces socijalne tranzicije koji, eto stvori uslove da nam se deca pogube i u sistemu institucija i u sistemu ljudskih vrednosti.

Podzakonski akt pozitivno definiše način procene potrebe deteta za dodatnom podrškom u obrazovanju (pedagoški i/ili personalni asistent). Previše često život dokazuje da odluke „institucije sistema“ ne prepoznaju interes deteta. Srećko pripada grupaciji od stotine dece za koju su državne institucije postale sinonim za holandske vetrenjače. Gradska vlada nema predviđena sredstva za finansiranje interresorne komisije za procenu potrebe učenika za dodatnom podrškom (?). Zato je dvostruko premašen, pravilnikom predviđen rok od 45 dana, za donošenje mišljenja ove komisije o proceni potreba za dodatnom podrškom i dostavljanja istog nadležnim institucijama. Zvanično mišljenje ove komisije nije obavezujuće ni za koga i ne mora biti relevantno ni za koju instituciju u sistemu brige o deci. Razmena školske potražnje i ministarske odluke o dodeli pedagoškog asistenta je proces koji predugo traje. Još uvek je u fazi prvog koraka a Srećko je već na drugom koraku, pošao je u drugi  razred. Srećko već vidno zaostaje od svojih vršnjaka iz oblasti matematike. Za razvoj njegovih mentalnih predispozicija neophodan je pedagoški asistent. I dalje baka odvozi Srećka u kolicima da redovno pohađa školsku nastavu. U školi očekuju da ministarstvo konačno donese pozitivnu odluku. A da li će? U to se sve manje veruje. Vredi sačekati i zaključak ombudsmana o kršenju prava deteta od strane institucije nečinjenjem po aktima koje je i ona sama sačinila.  Iduće godine – iznova. To je primer procesa koji traje, a kakvi su izgledi trajaće barem još deset godina kada Srećko započinje punoletstvo. Da li onda nastaje kraj jednog mukotrpnog i „krnjeg“ obrazovanja i početak novih neizvesnosti?

Ovo nije kraj priče. Za nekoliko godina Srećko će sam nastaviti priču o svom žitiju koji deli sa velikim brojem dece pod srpskim podnebljem, verujući da će se i tada naći neki ljudi koji će imati vremena da, makar ispod oka, na trenutak pogledaju i na neki drugi svet koji postoji tu oko njih.

Deca ne prave razliku među sobom sve dok ih odrasli ne podele – na „regularne“ i „posebne“. Svakom detetu treba podrška. Retko kada je dovoljna samo pružena roditeljska ruka. Deci bez roditeljskog staranja često nedostaju obe ispružene ruke, i roditeljska i ona državna a njih ne mogu nadoknaditi sami hranitelji.