Koja je to snaga koja pokreće čoveka da se bavi hraniteljstvom? Humanost, volonterizam, socijalna odgovornost? Da li se radi o motivu ili motivima? Da li dobrovoljno pružanje usluga podrazumeva i mogućnost nematerijalnih koristi ili je izričito vezano za neki vid odricanja? Imaju li različita ideološka ili filozofska učenja uticaja na nastanak volonterskog angažovanja? Ovo su samo neka od pitanja koja ukazuju na svu složenost motiva koji pokreću čoveka na angažovanje u oblasti hraniteljskog rada. Zato ćemo u narednom delu nastojati da damo odgovor na ova i druga pitanja kojima ćemo nadamo se bar delimično razjasniti ove dileme.
ALTRUIZAM
Većina autora ističe da je srž altruizma namera da se učini dobro delo u korist drugog, ali se neslaganja javljaju u pogledu mogućnosti da i sam dobročinitelj od toga ima neke koristi, odnosno, od eventualnih posledica po dobročinitelja u zavisnosti od stepena njegove žrtve. Tako Macalay and Berkowitz smatraju da je altruizam ponašanje koje je preuzeto radi “dobrobiti drugog bez očekivanja nagrade iz spoljašnjih izvora. (Macaly, Berkowitz, 1970:28) S druge strane Brayan and London takođe ističu dobrobit drugog kao osnovu altruizma, ali i smatraju da takav čin na neki način mora da košta aktere, uz istovremenu mogućnost izvesnih materijalnih i socijalnih dobiti. (Joksimović, Vasović, 1990:12) Nikola Rot pod altruizmom podrazumeva postupke kojima je cilj tuđe dobro, bez anticipacije vlastite koristi. (Rot,1972:5) Iz svih nekoliko shvatanja jasno je da definisanje altruizma nije nimalo lak zadatak. Ne ulazeći u širu raspravu čini nam se da je pojam altruizma svesna namera počinioca da se drugom učini dobro, dok element koštanja, pa čak i izvesna lična (nematerijalna) dobit ne čini samu suštinu ovog pojma. Drugi termin koje je u tesnoj vezi sa altruizmom, a često se smatra i uzrokom dobrovoljnih aktivnosti je “empatija”. Pod empatijom podrazumevamo sposobnost doživljavanja emocionalnog stanja drugih. Čini nam se da je upravo empatija bitna odrednica većeg broja hranitelja u nastojanjima da ozboljno sagleda značaj i odgovornost hraniteljstva, jer teško je zamisliti čoveka koji pomaže drugom, a u isto vreme nije u stanju da se uživljava u njegove probleme, I da je to primarni motiv koji ga pokreću na akciju.
LIČNI INTERESI
Pored altruizma i empatije, čoveka na hraniteljski rad mogu da pokreću i lični interesi. Uzmimo npr. da jedan od motiva koji usmerava pojedinca na hraniteljski (i ne samo hraniteljski) rad može da bude i mogućnost zaposlenja. Iako hranitelj za ovaj rad prima neadekvatnu materijalnu naknadu, ili, aktivista dobrovoljnim angažovanjem u određenoj oblasti, on može da očekuje i eventualno stalno zaposlenje kada se za to ukaže prilika. Jasno je da u ovom slučaju preovlađuje lični motiv. Ili uzmimo hranitelje hendikepiranog deteta koji su se uključili u neku akciju vezanu za pomoć hendikepiranoj deci. Jasno je da postoji svesna namera pomoći drugome i sposobnost uživljavanja u patnje drugog, dakle i elementi altruizma i empatije, ali vrlo često u ovakvim slučajevima i lični motivi mogu da budu primarni, pre svega pomoć sebi, za što uspešniju borbu sa svojim problemima, pomoć svome detetu, pa tek onda pomoć drugoj deci i njihovim roditeljima. Jasno je da je nemoguće nabrojati sve motive koji pokreću čoveka na dobrovoljne aktivnosti.
Savremena građanska država shvaćena kao država blagostanja je u krizi. Stoga imamo sve veći broj teoretičara koji osporavaju svako dalje postojanje jedne ovakve države, ali i određen broj autora koji uz izvesne modifikacije pokušavaju da je opravdaju. Polemisanje o ovim teorijama ostavićemo, za sada, po strain. Ovde čemo pisati iz ugla prosečnog građanina koji se bavi hraniteljstvom.
Iako se i sami zalažemo za značajniju ulogu volontera u socijalnom radu kroz hraniteljska udruženja, mišljenja smo da nijedna jednostranost nikada nije dala dobre rezultate, te tako neće dati ni ova. Iluzorno je očekivati da se samo na principima pomoći i samopomoći i angažovanjem volontera mogu rešiti svi problemi koji postoje u jednom društvu, bez prožimanja dobrovoljnog sa jedne i stručnog socijalnog rada sa druge strane. U tom smislu, Milosav Milosavljević kaže: “Nije samo zabluda već I velika ideološka podvala ukoliko se očekuje da neplaćeni, spontani i dobrovoljni rad može u potpunosti da zameni institucionalizovan i specijalistički socijalni rad, kao što je dakako predrasuda svako odbijanje da se u socijalnoj zaštiti i drugim državnim delatnostima, angažuju i uključuju dobrovoljni aktivisti i organizacije” (Milosavljević,1986:197)
Mesta i potrebe za hraniteljskim udruženjima u socijalnom radu itekako ima i to iz više razloga. Prvi se odnosi na nemogućnost zadovoljenja svih potreba potreba deteta bez roditeljskog staranja posredstvom profesionalnih državnih institucija. Drugi razlog proizilazi iz visokih troškova koji su neophodni za održavanje socijalnog supstrata države blagostanja (što i predstavlja srž neoliberalnih kritika). Treći razlog proizilazi iz birokratski ustrojenog sistema socijalne zaštite koji sporo i neadekvatno odgovara na svu šarenolikost detetovih potreba. U takvim uslovima javlja se potreba za aktivnostima hraniteljskih udruženja putem kojih bi hranitelji jedan deo detetovih poteba sami zadovoljavali posredstvom samoorganizovanja i samopomoći. Naročiti značaj različitih oblika samoorganizovanja hranitelja, ogleda se u dejstvu na institucionalni sistem, da postane fleksibilniji i otvoreniji za hraniteljske porodice.
Dakle, mnogobrojni su motivi koji pokreću čoveka na hraniteljske (i ne samo hraniteljske) aktivnosti. Svi oni se ne mogu nabrojati, ali se uslovno mogu podeliti na: lične i filozofsko-ideološke. No bez obzira na uzroke koji pokreću čoveka, bitno je da se tim aktivnostima pomaže sebi, a naročito drugima u prevladavanju mnogobrojnih i raznovrsnih životnih teškoća. Otuda stalna i permanentna potreba za hraniteljskim udruženjima I njihovim aktivnostima.
ZA I PROTIV HRANITELJSKIH UDRUŽENJA
Iako postoji permanentna potreba za angažovanjem hraniteljskih udruženja, većina socijalnih radnika apriori ispoljava negativan stav. Zašto je to tako? Na to pitanje postoji više odgovora.
Prvi se izgovor (odgovor) odnosi na mišljenje da ne postoji dovoljan broj zainteresovanih ljudi za aktivnosti, pogotovo u onim sredinama u kojima postoji i najveća potreba. Ovakvi stavovi imaju i svoje teorijsko utemeljenje. Naime, engleski profesor Robert Pinker sumnja u postojanje “altruističke rezervne armije”, odnosno znatnog broja potencijalnih dobrovoljaca, koji bi se po potrebi priključili profesionalcima. Ukoliko ima volontera, oni su po istom autoru prisutniji tamo gde je manja potreba za njihovim angažovanjem, nego u sredinama gde su zaista neophodni. Sve svoje rezerve prema angažovanju i spremnosti volontera da se uključe u oblast socijalnog rada Robert Pinker objašnjava sledećim rečima: “Odbacujem ideju da mi možemo čudotvorno oživeti uspavanog džina populističkog altruizma, širenjem pregršt socijalnih radnika u zajednici među deprimiranim i neprivilegovanim”.(Pinker,1983:70) Na žalost ovakve stavove pasivno prihvata i većina naših socijalnih radnika, ne pokušavajući da u praksi proveri njihovu istinitost.
Neki socijalni radnici ističu nedostatak vremena kao odlučujući momenat koji onemogućava veću angažovanost hranitelja. Da ovaj stav pojasnimo. Naime, mnogi “stručnjaci” smatraju da im samo pronalaženje, obuka, motivacija hranitelja oduzima znatno više vremena i energije nego rešavanje konkretnog slučaja. Po našem mišljenju ovde se ne uviđa veza između kratkoročnih i dugoročnih ciljeva ili ako hoćete planova. Tačno je da se konkretan problem može rešiti uz manji utrošak vremena i snage, nego što to zahteva pronalaženje, motivacija, obuka dobrovoljaca. Međutim, socijalni radnik mora da bude i planer. Cilj socijalnog rada nije samo rešavanje konkretnog poblema koji se već ispoljio, nego i pronalaženje, aktiviranje, preventivno delovanje na one uzroke i faktore koji do problema dovode. To se naročito ogleda u otkrivanju “rizik grupa”. Ako uslovno i prihvatimo stavove mnogih socijalnih radnika da su često preopterećeni poslom i da nemaju mnogo vremena za preventivne oblike delovanja, čini nam se da upravo tu mogu i treba da stupe hranitelji. Tako bi se jednom utrošeno vreme i energija pokazalo višestruko korisnim. Imali bi smo izvestan broj obučenih i motivisanih hranitelja koji bi mogli da rade na otkrivanju “rizik grupa” i koji bi u sadejstvu sa socijalnim radnikom preventivno delovali na ispoljavanje mnogih problema. Kasnije uz iskustvo i izvesnu proširenu edukaciju mogli bi i samostalno da rade (naravno uz koordinaciju socijalnih radnika) na rešavanju konkretnih problema. Pa, da li je to onda uzalud utrošeno vreme i energija?
Sledeći razlozi protiv angažovanja volontera opet su u neposrednoj vezi sa pitanjima njihovog pronalaženja, obuke i motivacije. Neki socijalni radnici insistiraju na profesionalnoj tajni i “neprenosivim pravima” kao osnovnom razlogu protiv angažovanja hranitelja I njihovih udruženja. Pošto hranitelji ne podležu ozbiljnijim sankcijama (gubitak radnog mesta, materijalne kazne i sl.), onda oni bez ikakvih posledica mogu da prekrše neki od kodeksa hraniteljskog rada. Mi smo bliži stavovima po kojima ovo ne bi trebalo da bude neka veća prepreka pri angažovanju hranitelja, jer uz adekvatnu obuku i naročito pravilan izbor hranitelja ovi problemi bi se mogli minimizirati. Slično rešenje se može primeniti i u sledećem razlogu koji se navodi protiv angažovanja hranitelja u socijalnom radu. Naime, neki smatraju da usled složenosti socijalnih problema i niza specijalizovanih metoda i tehnika koje se koriste u socijalnom radu nije moguće neko veće uključivanje hranitelja. Kao najbolji primer navodi se činjenica da često i sami profesionalci nisu u stanju da se na adekvatan način bore sa savremenim socijalnim problemima. No čini nam se da se ovde nameće i jedno drugo pitanje. Reč je o izboru, obuci, motivaciji i samih socijalnih radnika, pa na kraju krajeva i o valjanoj primeni različitih metoda i tehnika koje se koriste u socijalnom radu. Neka ova konstatacija ostane samo povod za razmišljanje, jer smatramo da bi šira rasprava prevazilazila osnovnu ideju ovoga rada. Po nama i u ovom slučaju adekvatnim izborom, obukom i motivacijom hranitelja ovaj problem bi se mogao smanjiti.
Pomenućemo još jedan prilično kontraverzan razlog koji je usmeren protiv angažovanja hraniteljskih udruženja. Postoje mišljenja da ljudi sa problemima imaju mnogo više poverenja u profesionalce, nego u nekog poznatog iz lokalne zajednice, koji bi mogao da zloupotrebi njihovo poverenje i intimnost. Naravno, u ovom slučaju postoje i suprotna mišljenja koja ukazuju na činjenicu da će stranka ponekad mnogo lakše i otvorenije govoriti o svom problemu pred poznatim (i proverenim) licem, nego pred često nezainteresovanim i autoritativno postavljenim profesionalcem. Čini nam se da se rešenje ove nedoumice ogleda u tome da od konkretnog problema, njegove složenosti, zavise i mogućnosti angažovanja hraniteljskih udruženja.
Na kraju svega navedenog smatramo da dilema za ili protiv angažovanja hraniteljskih udruženja u hraniteljstvu kao socijalnom radu ne bi ni postojala kada bi se u našoj sredini više koristio jedan metodološki pristup, reč je o socijalnom radu u zajednici. Osnovna ideja ovog pristupa je da se problemi rešavaju tamo gde i nastaju. Upravo stoga je socijalna akcija jedan od osnovnih principa socijalnog rada u zajednici. Promena situacije bez angažovanja građana, njihovih organizacija i udruženja, a tako i volontera, jednostavno nije moguć. Zato i izbor, motivacija, obuka, mobilizacija, supervizija, stimulacija dobrovoljaca kao i podela uloga između profesionalnih i neprofesionalnih struktura, predstavljaju najznačajnije faze socijalne akcije. Takođe, u našoj teoriji, a pogotovo praksi postoji jedno krajnje vulgarizovano shvatanje uloge hranitelja. Pri tome hranitelj mora da koristi samo one metode i tehnike koje se koriste u socijalnom radu. No, da li su hranitelji i oni koji izdvoje deo svojih materijalnih sredstava za rešenje nekog problema, koji potom realizuju socijalni radnici i obučeni dobrovoljci, ili oni koji koriste svoj privilegovani položaj (u materijalnom, duhovnom, etičkom, religioznom smislu) u strukturi neke lokalne zajednice, radi upućivanja ljudi sa problemima profesionalnim institucijama, a da istovremeno ne učestvuju u rešavanju konkretnog problema. I u jednom i u drugom slučaju - odgovor je potvrdan. Uključimo sve ljude koji žele i mogu da na bilo koji način (a ne samo konkretnom akcijom) pomognu u rešavanju svih, pa i onih najsloženijih problema. Uostalom mobilizacija i uključivanje što šireg građanstva jeste jedan od najbitnijih principa socijalnog rada u zajednici. Budemo li više i kvalitetnije koristili socijalni rad u zajednici neće ni postojati dilema za ili protiv hraniteljskih udruženja u socijalnom radu.
ALTRUIZAM
Većina autora ističe da je srž altruizma namera da se učini dobro delo u korist drugog, ali se neslaganja javljaju u pogledu mogućnosti da i sam dobročinitelj od toga ima neke koristi, odnosno, od eventualnih posledica po dobročinitelja u zavisnosti od stepena njegove žrtve. Tako Macalay and Berkowitz smatraju da je altruizam ponašanje koje je preuzeto radi “dobrobiti drugog bez očekivanja nagrade iz spoljašnjih izvora. (Macaly, Berkowitz, 1970:28) S druge strane Brayan and London takođe ističu dobrobit drugog kao osnovu altruizma, ali i smatraju da takav čin na neki način mora da košta aktere, uz istovremenu mogućnost izvesnih materijalnih i socijalnih dobiti. (Joksimović, Vasović, 1990:12) Nikola Rot pod altruizmom podrazumeva postupke kojima je cilj tuđe dobro, bez anticipacije vlastite koristi. (Rot,1972:5) Iz svih nekoliko shvatanja jasno je da definisanje altruizma nije nimalo lak zadatak. Ne ulazeći u širu raspravu čini nam se da je pojam altruizma svesna namera počinioca da se drugom učini dobro, dok element koštanja, pa čak i izvesna lična (nematerijalna) dobit ne čini samu suštinu ovog pojma. Drugi termin koje je u tesnoj vezi sa altruizmom, a često se smatra i uzrokom dobrovoljnih aktivnosti je “empatija”. Pod empatijom podrazumevamo sposobnost doživljavanja emocionalnog stanja drugih. Čini nam se da je upravo empatija bitna odrednica većeg broja hranitelja u nastojanjima da ozboljno sagleda značaj i odgovornost hraniteljstva, jer teško je zamisliti čoveka koji pomaže drugom, a u isto vreme nije u stanju da se uživljava u njegove probleme, I da je to primarni motiv koji ga pokreću na akciju.
LIČNI INTERESI
Pored altruizma i empatije, čoveka na hraniteljski rad mogu da pokreću i lični interesi. Uzmimo npr. da jedan od motiva koji usmerava pojedinca na hraniteljski (i ne samo hraniteljski) rad može da bude i mogućnost zaposlenja. Iako hranitelj za ovaj rad prima neadekvatnu materijalnu naknadu, ili, aktivista dobrovoljnim angažovanjem u određenoj oblasti, on može da očekuje i eventualno stalno zaposlenje kada se za to ukaže prilika. Jasno je da u ovom slučaju preovlađuje lični motiv. Ili uzmimo hranitelje hendikepiranog deteta koji su se uključili u neku akciju vezanu za pomoć hendikepiranoj deci. Jasno je da postoji svesna namera pomoći drugome i sposobnost uživljavanja u patnje drugog, dakle i elementi altruizma i empatije, ali vrlo često u ovakvim slučajevima i lični motivi mogu da budu primarni, pre svega pomoć sebi, za što uspešniju borbu sa svojim problemima, pomoć svome detetu, pa tek onda pomoć drugoj deci i njihovim roditeljima. Jasno je da je nemoguće nabrojati sve motive koji pokreću čoveka na dobrovoljne aktivnosti.
Savremena građanska država shvaćena kao država blagostanja je u krizi. Stoga imamo sve veći broj teoretičara koji osporavaju svako dalje postojanje jedne ovakve države, ali i određen broj autora koji uz izvesne modifikacije pokušavaju da je opravdaju. Polemisanje o ovim teorijama ostavićemo, za sada, po strain. Ovde čemo pisati iz ugla prosečnog građanina koji se bavi hraniteljstvom.
Iako se i sami zalažemo za značajniju ulogu volontera u socijalnom radu kroz hraniteljska udruženja, mišljenja smo da nijedna jednostranost nikada nije dala dobre rezultate, te tako neće dati ni ova. Iluzorno je očekivati da se samo na principima pomoći i samopomoći i angažovanjem volontera mogu rešiti svi problemi koji postoje u jednom društvu, bez prožimanja dobrovoljnog sa jedne i stručnog socijalnog rada sa druge strane. U tom smislu, Milosav Milosavljević kaže: “Nije samo zabluda već I velika ideološka podvala ukoliko se očekuje da neplaćeni, spontani i dobrovoljni rad može u potpunosti da zameni institucionalizovan i specijalistički socijalni rad, kao što je dakako predrasuda svako odbijanje da se u socijalnoj zaštiti i drugim državnim delatnostima, angažuju i uključuju dobrovoljni aktivisti i organizacije” (Milosavljević,1986:197)
Mesta i potrebe za hraniteljskim udruženjima u socijalnom radu itekako ima i to iz više razloga. Prvi se odnosi na nemogućnost zadovoljenja svih potreba potreba deteta bez roditeljskog staranja posredstvom profesionalnih državnih institucija. Drugi razlog proizilazi iz visokih troškova koji su neophodni za održavanje socijalnog supstrata države blagostanja (što i predstavlja srž neoliberalnih kritika). Treći razlog proizilazi iz birokratski ustrojenog sistema socijalne zaštite koji sporo i neadekvatno odgovara na svu šarenolikost detetovih potreba. U takvim uslovima javlja se potreba za aktivnostima hraniteljskih udruženja putem kojih bi hranitelji jedan deo detetovih poteba sami zadovoljavali posredstvom samoorganizovanja i samopomoći. Naročiti značaj različitih oblika samoorganizovanja hranitelja, ogleda se u dejstvu na institucionalni sistem, da postane fleksibilniji i otvoreniji za hraniteljske porodice.
Dakle, mnogobrojni su motivi koji pokreću čoveka na hraniteljske (i ne samo hraniteljske) aktivnosti. Svi oni se ne mogu nabrojati, ali se uslovno mogu podeliti na: lične i filozofsko-ideološke. No bez obzira na uzroke koji pokreću čoveka, bitno je da se tim aktivnostima pomaže sebi, a naročito drugima u prevladavanju mnogobrojnih i raznovrsnih životnih teškoća. Otuda stalna i permanentna potreba za hraniteljskim udruženjima I njihovim aktivnostima.
ZA I PROTIV HRANITELJSKIH UDRUŽENJA
Iako postoji permanentna potreba za angažovanjem hraniteljskih udruženja, većina socijalnih radnika apriori ispoljava negativan stav. Zašto je to tako? Na to pitanje postoji više odgovora.
Prvi se izgovor (odgovor) odnosi na mišljenje da ne postoji dovoljan broj zainteresovanih ljudi za aktivnosti, pogotovo u onim sredinama u kojima postoji i najveća potreba. Ovakvi stavovi imaju i svoje teorijsko utemeljenje. Naime, engleski profesor Robert Pinker sumnja u postojanje “altruističke rezervne armije”, odnosno znatnog broja potencijalnih dobrovoljaca, koji bi se po potrebi priključili profesionalcima. Ukoliko ima volontera, oni su po istom autoru prisutniji tamo gde je manja potreba za njihovim angažovanjem, nego u sredinama gde su zaista neophodni. Sve svoje rezerve prema angažovanju i spremnosti volontera da se uključe u oblast socijalnog rada Robert Pinker objašnjava sledećim rečima: “Odbacujem ideju da mi možemo čudotvorno oživeti uspavanog džina populističkog altruizma, širenjem pregršt socijalnih radnika u zajednici među deprimiranim i neprivilegovanim”.(Pinker,1983:70) Na žalost ovakve stavove pasivno prihvata i većina naših socijalnih radnika, ne pokušavajući da u praksi proveri njihovu istinitost.
Neki socijalni radnici ističu nedostatak vremena kao odlučujući momenat koji onemogućava veću angažovanost hranitelja. Da ovaj stav pojasnimo. Naime, mnogi “stručnjaci” smatraju da im samo pronalaženje, obuka, motivacija hranitelja oduzima znatno više vremena i energije nego rešavanje konkretnog slučaja. Po našem mišljenju ovde se ne uviđa veza između kratkoročnih i dugoročnih ciljeva ili ako hoćete planova. Tačno je da se konkretan problem može rešiti uz manji utrošak vremena i snage, nego što to zahteva pronalaženje, motivacija, obuka dobrovoljaca. Međutim, socijalni radnik mora da bude i planer. Cilj socijalnog rada nije samo rešavanje konkretnog poblema koji se već ispoljio, nego i pronalaženje, aktiviranje, preventivno delovanje na one uzroke i faktore koji do problema dovode. To se naročito ogleda u otkrivanju “rizik grupa”. Ako uslovno i prihvatimo stavove mnogih socijalnih radnika da su često preopterećeni poslom i da nemaju mnogo vremena za preventivne oblike delovanja, čini nam se da upravo tu mogu i treba da stupe hranitelji. Tako bi se jednom utrošeno vreme i energija pokazalo višestruko korisnim. Imali bi smo izvestan broj obučenih i motivisanih hranitelja koji bi mogli da rade na otkrivanju “rizik grupa” i koji bi u sadejstvu sa socijalnim radnikom preventivno delovali na ispoljavanje mnogih problema. Kasnije uz iskustvo i izvesnu proširenu edukaciju mogli bi i samostalno da rade (naravno uz koordinaciju socijalnih radnika) na rešavanju konkretnih problema. Pa, da li je to onda uzalud utrošeno vreme i energija?
Sledeći razlozi protiv angažovanja volontera opet su u neposrednoj vezi sa pitanjima njihovog pronalaženja, obuke i motivacije. Neki socijalni radnici insistiraju na profesionalnoj tajni i “neprenosivim pravima” kao osnovnom razlogu protiv angažovanja hranitelja I njihovih udruženja. Pošto hranitelji ne podležu ozbiljnijim sankcijama (gubitak radnog mesta, materijalne kazne i sl.), onda oni bez ikakvih posledica mogu da prekrše neki od kodeksa hraniteljskog rada. Mi smo bliži stavovima po kojima ovo ne bi trebalo da bude neka veća prepreka pri angažovanju hranitelja, jer uz adekvatnu obuku i naročito pravilan izbor hranitelja ovi problemi bi se mogli minimizirati. Slično rešenje se može primeniti i u sledećem razlogu koji se navodi protiv angažovanja hranitelja u socijalnom radu. Naime, neki smatraju da usled složenosti socijalnih problema i niza specijalizovanih metoda i tehnika koje se koriste u socijalnom radu nije moguće neko veće uključivanje hranitelja. Kao najbolji primer navodi se činjenica da često i sami profesionalci nisu u stanju da se na adekvatan način bore sa savremenim socijalnim problemima. No čini nam se da se ovde nameće i jedno drugo pitanje. Reč je o izboru, obuci, motivaciji i samih socijalnih radnika, pa na kraju krajeva i o valjanoj primeni različitih metoda i tehnika koje se koriste u socijalnom radu. Neka ova konstatacija ostane samo povod za razmišljanje, jer smatramo da bi šira rasprava prevazilazila osnovnu ideju ovoga rada. Po nama i u ovom slučaju adekvatnim izborom, obukom i motivacijom hranitelja ovaj problem bi se mogao smanjiti.
Pomenućemo još jedan prilično kontraverzan razlog koji je usmeren protiv angažovanja hraniteljskih udruženja. Postoje mišljenja da ljudi sa problemima imaju mnogo više poverenja u profesionalce, nego u nekog poznatog iz lokalne zajednice, koji bi mogao da zloupotrebi njihovo poverenje i intimnost. Naravno, u ovom slučaju postoje i suprotna mišljenja koja ukazuju na činjenicu da će stranka ponekad mnogo lakše i otvorenije govoriti o svom problemu pred poznatim (i proverenim) licem, nego pred često nezainteresovanim i autoritativno postavljenim profesionalcem. Čini nam se da se rešenje ove nedoumice ogleda u tome da od konkretnog problema, njegove složenosti, zavise i mogućnosti angažovanja hraniteljskih udruženja.
Na kraju svega navedenog smatramo da dilema za ili protiv angažovanja hraniteljskih udruženja u hraniteljstvu kao socijalnom radu ne bi ni postojala kada bi se u našoj sredini više koristio jedan metodološki pristup, reč je o socijalnom radu u zajednici. Osnovna ideja ovog pristupa je da se problemi rešavaju tamo gde i nastaju. Upravo stoga je socijalna akcija jedan od osnovnih principa socijalnog rada u zajednici. Promena situacije bez angažovanja građana, njihovih organizacija i udruženja, a tako i volontera, jednostavno nije moguć. Zato i izbor, motivacija, obuka, mobilizacija, supervizija, stimulacija dobrovoljaca kao i podela uloga između profesionalnih i neprofesionalnih struktura, predstavljaju najznačajnije faze socijalne akcije. Takođe, u našoj teoriji, a pogotovo praksi postoji jedno krajnje vulgarizovano shvatanje uloge hranitelja. Pri tome hranitelj mora da koristi samo one metode i tehnike koje se koriste u socijalnom radu. No, da li su hranitelji i oni koji izdvoje deo svojih materijalnih sredstava za rešenje nekog problema, koji potom realizuju socijalni radnici i obučeni dobrovoljci, ili oni koji koriste svoj privilegovani položaj (u materijalnom, duhovnom, etičkom, religioznom smislu) u strukturi neke lokalne zajednice, radi upućivanja ljudi sa problemima profesionalnim institucijama, a da istovremeno ne učestvuju u rešavanju konkretnog problema. I u jednom i u drugom slučaju - odgovor je potvrdan. Uključimo sve ljude koji žele i mogu da na bilo koji način (a ne samo konkretnom akcijom) pomognu u rešavanju svih, pa i onih najsloženijih problema. Uostalom mobilizacija i uključivanje što šireg građanstva jeste jedan od najbitnijih principa socijalnog rada u zajednici. Budemo li više i kvalitetnije koristili socijalni rad u zajednici neće ni postojati dilema za ili protiv hraniteljskih udruženja u socijalnom radu.
Нема коментара:
Постави коментар
Pišite, komentarišite, predlažite, kritikujte, postanite član ovog foruma.
Vaš mali komentar može biti veliki doprinos uspostavljanju boljitka za veselo detinjstvo svakog deteta.