Asocijacija hranitelja i usvojitelja Srbije “Porodica plus” deo je životne škole učenja.
Nakon početka rada Asocijacije počeo sam se pitati, iako su oba pojma - i pojam države i pojam nevladine organizacije zapravo upitna, da li da tom odnosu pristupim sa nekim dilemama isključivo iz polja nevladinih organizacija, ostavljajući po strani mnoge otvorene probleme države i postojećeg političkog poretka.
Danas uočavam da je sam koncept nevladinih organizacija na neki način difuzan, nedovoljno jasan i neprecizan. I ne samo to. Usudio bih se da kažem, da je i koncept Asocijacije, a posebno njen praktični značaj predstavljao izvesnu regresiju u odnosu na ideje hranitelja okupljenih u okviru “Somborske inicijative”.
Moram, da priznam da mi je posle analize jednogodišnjeg rada Asocijacije ostao jedan gorak osećaj da je osnivanje ove civilne organizacije poslužilo kao pokriće, kao neka vrsta otpusnog ventila da se za neke odluke koje se donose od strane predstavnika država i oficijelnih članova međunarodnih institucionalnih tela. U jednom trenutku video sam te probuđene hranitelje kako se pretvaraju u "peripatetičko, šetajuće civilno društvo". Sa tog stanovišta Asocijacija kao nevladina organizacia na nacionalnom nivou za mene je postala, upitana jer je ostala na nivou jedne razbijene, fragmentirane socijalne akcije, a energija koja je okupljena na mikro nivou u različitim hraniteljskim udruženjima bila zatvorena unutar tih fragmentiranih oaza i nije došlo do narednog nivoa okupljanja socijalne energije na širem planu. Danas u Srbiji ima desetak hraniteljskih udruženja koja nastupaju kao nevladine organizacije, ali evo, pet godina je prošlo od početka jednog novog hraniteljstva u savremenom obliku socijalne usluge namenjene deci bez roditeljskog staranja, a mi još uvek nemamo jedan jak hraniteljski pokret koji bi mogao da bude rezervoar socijalne energije. Zbog toga mislim da hraniteljske organizacije, ako se ne komplementiraju pojmom društvenog pokreta u smislu mogućnosti da se na širem socijalnom planu pokrene socijalna energija za ozbiljne društvene promene, ne može da predstavlja pravu socijalnu amortizaciju za ozbiljnije društvene promene. Dakle ne mogu ostvariti osnovnu ulogu i opravdati svoje postojanje.
Kad je reč o odnosu hraniteljskih udruženja kao nevladinih organizacija i države, nevladine organizacije kao jedan od najznačajnijih segmenata civilnog društva ustvari zahtevaju da ovo pitanje razmotrimo unutar opšte matrice odnosa između civilnog društva i države.
Jedna moguća situacija je da imamo relativno slabu državu i jako civilno polje i unutar njega različite razvijene oblike udruživanja građana.
Drugi model je socijalističko društvo sa situacijom potpuno obrnutom.
Treći model karakteriše društva koja sebe razumevaju kao razvijena demokratska društva, jedan deo društva na zapadu, u kojima pokušava da se nađe formula i relativno dobre države, efikasne i pravne, i relativno razvijenog civilnog društva, nevladinog polja.
I na kraju - četvrti model za koji mislim da u manjoj ili većoj meri važi za mnoga takozvana postsocijalistička društva, ali mi smo tu u najgoroj situaciji - to je model u kome je i država slaba i civilno društvo nerazvijeno, konfuzno ili potisnuto.
U pogledu civilnog društva i države mi kao da nemamo ni jedno ni drugo. Tačnije, imamo državu grabljivicu, "predatory state", u svakom pogledu. S druge strane, imamo jedno slabo i nerazvijeno civilno polje.
Kako god gledali na rođenje jedne nacionalne civilne organizacije, maker i na Asocijaciju, pokazalo se da je moguća mobilizacija civilnih resursa. Problem koji Asocijacija nije rešila je taj što je masovna mobilizacija hraniteljskih resursa trajala predugo, a da nije bilo nekih opipljivih rezultata. A poznato je da se civilno društvo ne može mobilizirati na predugi rok, pogotovu ne bez efekta promene i kakvog takvog uspeha.
Nažalost, danas smo u jednoj krajnje nepovoljnoj situaciji kad se i to probuđeno, “šetajuće” civilno društvo umorilo i vratilo u jedno stanje razočaranosti, letargije i apatije. Ono što me raduje u toj celoj situaciji – još nalazim hranitelje uporne, mudre i principijalne. To je znak da oaze civilnog društva postoje i da je jedan deo civilne energije sačuvan. A to je vrlo važno za budućnost hraniteljstva u Srbiji.. U meri u kojoj hraniteljska udruženja uspeju da memorišu i očuvaju socijalnu energiju, rastu i naše šanse nekog novog hraniteljskog saveza da prevlada postojeće krajnje negativno, da ne kažem deprimirajuće stanje u hraniteljstvu.
Mora se, međutim, praviti neka strategija u odnosu na ovakvu državu. Strategija mora biti složenija, dugoročna strategija. To ne može biti strategija samo prostog otpora. Bilo kakav ulazak u neki konflikt poput nepripremljenog “ sivog štrajka” nema izgleda na uspeh.
Asocijacija nije napravila, a trebala je, čitav spektar akcija pri čemu se vodi računa o vremenu kad će se koja akcija primeniti. Asocijacija je odličan primer učećih grešaka iz kojih su neka hraniteljska udruženja stekla potrebno znanje. Od ove naše države i političara koji je vode može se mnogo šta naučiti u pogledu "tajminga". Nevladine organizacije moraju da vode računa i o slabosti političkog polja. U jednoj normalnoj situaciji ono što se artikuliše kao socijalna energija trebalo je da se prelije u političko polje i da preko političkih organizacija uđe u polje politike i vlasti. Ali, mi imamo jedno bolesno, nezrelo političko polje i malo uporištnih tačaka. Asocijacija, kao nevladina organizacija, na prste jedne ruke je mogla izbrojati one snage i one aktere u političkom polju koji su joj mogli biti saveznici ili koji su hteli na neki način preneti i politički artikulisati ono što se kao zahtev ili potreba za društvenom promenom artikuliše u hraniteljstvu.
Do boljih vremena u tom pogledu hraniteljska udruženja se moraju oslanjati prvenstveno na sopstvene snage. Meni se čini da smo ušli u period kada se civilno društvo nalazi u povlačenju, ili je stvarno tako. Ne treba gubiti nadu i padati u rezignirani očaj. To je periodi koji možemo dobro iskoristiti za onu vrstu socijalnog učenja koja nam je neophodna. Ali, ono što se u socijalnom smislu nauči u teškim vremenima ostaje trajnije i često u budućnosti ima veću vrednost.
Danas uočavam da je sam koncept nevladinih organizacija na neki način difuzan, nedovoljno jasan i neprecizan. I ne samo to. Usudio bih se da kažem, da je i koncept Asocijacije, a posebno njen praktični značaj predstavljao izvesnu regresiju u odnosu na ideje hranitelja okupljenih u okviru “Somborske inicijative”.
Moram, da priznam da mi je posle analize jednogodišnjeg rada Asocijacije ostao jedan gorak osećaj da je osnivanje ove civilne organizacije poslužilo kao pokriće, kao neka vrsta otpusnog ventila da se za neke odluke koje se donose od strane predstavnika država i oficijelnih članova međunarodnih institucionalnih tela. U jednom trenutku video sam te probuđene hranitelje kako se pretvaraju u "peripatetičko, šetajuće civilno društvo". Sa tog stanovišta Asocijacija kao nevladina organizacia na nacionalnom nivou za mene je postala, upitana jer je ostala na nivou jedne razbijene, fragmentirane socijalne akcije, a energija koja je okupljena na mikro nivou u različitim hraniteljskim udruženjima bila zatvorena unutar tih fragmentiranih oaza i nije došlo do narednog nivoa okupljanja socijalne energije na širem planu. Danas u Srbiji ima desetak hraniteljskih udruženja koja nastupaju kao nevladine organizacije, ali evo, pet godina je prošlo od početka jednog novog hraniteljstva u savremenom obliku socijalne usluge namenjene deci bez roditeljskog staranja, a mi još uvek nemamo jedan jak hraniteljski pokret koji bi mogao da bude rezervoar socijalne energije. Zbog toga mislim da hraniteljske organizacije, ako se ne komplementiraju pojmom društvenog pokreta u smislu mogućnosti da se na širem socijalnom planu pokrene socijalna energija za ozbiljne društvene promene, ne može da predstavlja pravu socijalnu amortizaciju za ozbiljnije društvene promene. Dakle ne mogu ostvariti osnovnu ulogu i opravdati svoje postojanje.
Kad je reč o odnosu hraniteljskih udruženja kao nevladinih organizacija i države, nevladine organizacije kao jedan od najznačajnijih segmenata civilnog društva ustvari zahtevaju da ovo pitanje razmotrimo unutar opšte matrice odnosa između civilnog društva i države.
Jedna moguća situacija je da imamo relativno slabu državu i jako civilno polje i unutar njega različite razvijene oblike udruživanja građana.
Drugi model je socijalističko društvo sa situacijom potpuno obrnutom.
Treći model karakteriše društva koja sebe razumevaju kao razvijena demokratska društva, jedan deo društva na zapadu, u kojima pokušava da se nađe formula i relativno dobre države, efikasne i pravne, i relativno razvijenog civilnog društva, nevladinog polja.
I na kraju - četvrti model za koji mislim da u manjoj ili većoj meri važi za mnoga takozvana postsocijalistička društva, ali mi smo tu u najgoroj situaciji - to je model u kome je i država slaba i civilno društvo nerazvijeno, konfuzno ili potisnuto.
U pogledu civilnog društva i države mi kao da nemamo ni jedno ni drugo. Tačnije, imamo državu grabljivicu, "predatory state", u svakom pogledu. S druge strane, imamo jedno slabo i nerazvijeno civilno polje.
Kako god gledali na rođenje jedne nacionalne civilne organizacije, maker i na Asocijaciju, pokazalo se da je moguća mobilizacija civilnih resursa. Problem koji Asocijacija nije rešila je taj što je masovna mobilizacija hraniteljskih resursa trajala predugo, a da nije bilo nekih opipljivih rezultata. A poznato je da se civilno društvo ne može mobilizirati na predugi rok, pogotovu ne bez efekta promene i kakvog takvog uspeha.
Nažalost, danas smo u jednoj krajnje nepovoljnoj situaciji kad se i to probuđeno, “šetajuće” civilno društvo umorilo i vratilo u jedno stanje razočaranosti, letargije i apatije. Ono što me raduje u toj celoj situaciji – još nalazim hranitelje uporne, mudre i principijalne. To je znak da oaze civilnog društva postoje i da je jedan deo civilne energije sačuvan. A to je vrlo važno za budućnost hraniteljstva u Srbiji.. U meri u kojoj hraniteljska udruženja uspeju da memorišu i očuvaju socijalnu energiju, rastu i naše šanse nekog novog hraniteljskog saveza da prevlada postojeće krajnje negativno, da ne kažem deprimirajuće stanje u hraniteljstvu.
Mora se, međutim, praviti neka strategija u odnosu na ovakvu državu. Strategija mora biti složenija, dugoročna strategija. To ne može biti strategija samo prostog otpora. Bilo kakav ulazak u neki konflikt poput nepripremljenog “ sivog štrajka” nema izgleda na uspeh.
Asocijacija nije napravila, a trebala je, čitav spektar akcija pri čemu se vodi računa o vremenu kad će se koja akcija primeniti. Asocijacija je odličan primer učećih grešaka iz kojih su neka hraniteljska udruženja stekla potrebno znanje. Od ove naše države i političara koji je vode može se mnogo šta naučiti u pogledu "tajminga". Nevladine organizacije moraju da vode računa i o slabosti političkog polja. U jednoj normalnoj situaciji ono što se artikuliše kao socijalna energija trebalo je da se prelije u političko polje i da preko političkih organizacija uđe u polje politike i vlasti. Ali, mi imamo jedno bolesno, nezrelo političko polje i malo uporištnih tačaka. Asocijacija, kao nevladina organizacija, na prste jedne ruke je mogla izbrojati one snage i one aktere u političkom polju koji su joj mogli biti saveznici ili koji su hteli na neki način preneti i politički artikulisati ono što se kao zahtev ili potreba za društvenom promenom artikuliše u hraniteljstvu.
Do boljih vremena u tom pogledu hraniteljska udruženja se moraju oslanjati prvenstveno na sopstvene snage. Meni se čini da smo ušli u period kada se civilno društvo nalazi u povlačenju, ili je stvarno tako. Ne treba gubiti nadu i padati u rezignirani očaj. To je periodi koji možemo dobro iskoristiti za onu vrstu socijalnog učenja koja nam je neophodna. Ali, ono što se u socijalnom smislu nauči u teškim vremenima ostaje trajnije i često u budućnosti ima veću vrednost.
Аутор је уклонио коментар.
ОдговориИзбришиАутор је уклонио коментар.
ОдговориИзбриши