Mala škola 03 - ORGANIZACIJSKI RAZVOJ I DELOVANJE NEVLADINIH ORGANIZACIJA

ORGANIZACIJSKI RAZVOJ I DELOVANJE NEVLADINIH ORGANIZACIJA

piše: prof.dr. Miroslav Ružica

INFRASTRUKTURA - KLJUČ RAZVOJA TREĆEG SEKTORA
Kako se novi privatni i neprofitni sektor i stari vladin sektor udružuju u socijalnim delatnostima? Ja bih danas govorio uopšteno o razvoju neprofitnog sektora u Istočnoj Evropi na osnovu mog istraživanja o tome kako u stvarnosti taj novi welfare mix funkcioniše.
Započeću s nekoliko opštih zapažanja. Kada je reč o socijalnoj transformaciji, razvoju neprofitnog sektora u Centralnoj i Istočnoj Evropi, rekao bih da je, najopštije gledano, tu posredi jedna uspešna priča - uspešno obavljen proces. To se može potkrepiti brojem novih institucija i programa koji su doživeli bum u Istočnoj Evropi. Ako se pomerimo dalje na istok, ili jugo-istok, situacija je drugačija, bilo da je reč o socijalnoj transformaciji ili, pak, razvoju neprofitnog sektora.
Obnova trećeg sektora nije nekakva specifičnost Istočne Evrope. To je globalni trend koji je prisutan u celom svetu, uključujući i razvijeni svet, zapadnu Evropu. Istočna Evropa se, naravno, vrlo brzo uključila, zahvaljujući promeni koja se zbila 1989. i docnije. U toj transformaciji je treći sektor imao važnu ulogu, predstavljajući njenu srž. I izgleda da se, bar u centralnoj Evropi, ta prva faza u razvoju - faza ekspanzije, polako završava, te da će sledeća faza biti posvećena konsolidaciji, tj. pokušaju da se sektor izgradi iznutra, da se izgradi nova infrastruktura koja će dati obeležja sektora kao nečeg organizovanog i strukturiranog. To sve ima neku svoju logiku, unutarnju regulaciju. Upravo to je ono o čemu bih ja rado govorio ovde. Pokušaću i da obrazložim zašto upotrebljavam izraz "treći sektor", a ne "nevladine organizacije".

Šta je treći sektor?
Ideja je, dakle, da govorim o nečemu što je strukturisano, što ima svoje institucije, a te institucije imaju neku logiku saradnje, neku logiku prema kojoj funkcionišu zajedno. Bez institucija i koordinacije je to, naravno, nemoguće. I zato ta nova faza, koja upravo počinje (bar u Centralnoj Evropi) jeste faza izgradnje insitucija i ijihove koordinacije. Mnogi će, možda, prigovoriti: Zar nije glavna karakteristika nevladinih organizacija upravo njihova spontanost? Da, naravno, ali bez koordinacije i institucija to je sve haotično i ne vodi rezultatima. ali, pre svega, nekoliko napomena o samom sektoru.
 

Kada kažem sektor, šta pod tim mislim? Kad god govorimo o organizacijama koje vi predstavljate, ovde uvek govorimo o tome da one jesu formalno organizovane, dakle, u najmanju ruku parcijalno su regulisane. One su nešto drukčije od države u anglo-saksonskom smislu, gde država nema direktnu koordinacionu ulogu, pa direktno ne oblikuje njihov sadržaj. One su neprofitno orijentisane - jesu komercijalne, ali ne distribuiraju profit, dobit svojim članovima. One, dakle, to reinvestiraju u svoje osnovne delatnosti, pa su samoupravne po svojoj logici. Bar delimično, one moraju da se zasnivaju na dobrovoljnom radu, na ljudima koji to čine na neplaćenoj osnovi i da ostvaruju, obezbeđuju neko javno dobro. One, dakle, rade u korist trećih lica. U tom smislu one jesu organizovane i institucionalizovane, pa se može reći da predstavljaju sektor, ukoliko imaju svoju infrastukturu. U tom smislu postoji izvesna saglasnost, bar kad je reč o Centralnoj i Istočnoj Evropi, da se sve to naziva trećim sektorom. To nije ni državni, ni komercijalni sektor. One funkcionišu na osnovu drukčije logike.

Tradicijska osnova trećeg sektora
Šta se događalo u proteklih desetak godina? To je ta brojčana, numerička ekspanzija. Danas u mađarskoj ili Poljskoj ima pedesetak hiljada ovih organizacija koje su se stvarale u svim različitim dimenzijama društva, uključujući i one dimenzije unutar kojih se pružaju određene usluge. Naravno, i članstvo je postalo izuzetno brojno, u nekim zemljama se radi o milionima ljudi. Pri tom, 1989. godine nije nulta godina.
Treći sektor je, dakako, postojao i ranije, naročito u zemljama koje su imale liberalnije komunističke režime, tako da su neki vitalni elementi - kao što su, na primer, fondacije - osnivane i pre kraha komunizma. Izgleda da je glavna motivacija u Mađarskoj i Poljskoj bila da se nekako zainteresuje međunarodna zajednica da investira novac, uključujući i emigrante. U tom pogledu zanimljiva je istorija zakonodavstva. Možemo reći da su, nakon pada komunizma, ta prva zakonodavstva (pre svega u Poljskoj i Mađarskoj) bila izuzetno liberalna. Na žalost, nije tako bilo u celoj istočnoj Evropi - u Hrvatskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Slovačkoj i ovde, gde režimi nisu bili voljni da dozvole sasvim slobodno formiranje ovih organizacija. Na razne načine oni su opstruirali stvaranje novog zakonodavstva ili zaoštravali uslove pod kojima se neka organizacija može osnivati i funkcionisati kao agencija trećeg sektora. Kao što znate, mnoge novije organizacije, stvorene nakon 1989. godine, nazivane su alternativom. One nisu bile samo u opoziciji postojećim netransformisanim agencijama trećeg sektora, nego i neka vrsta političke opozicije na jugoistoku i u Istočnoj Evropi.

Kad govorimo o zakonodavstvu, tu imamo u vidu jednu permanentnu promenu, izgrađivanje, menjanje ili restriktivno izgrađivanje zakonodavstva. Bilo gde u Istočnoj Evropi videćete gotovo jednake primedbe na postojeće zakonodavstvo. Čućete da, u suštini, pozitivno zakonodavstvo tu i ne postoji ili je neadekvatno. Analizirao sam šta to, zapravo, podrazumeva. Dosta sam se suprotstavljao raznim ljudima koji su to tako opisivali. Moje je mišljenje da bazično zakonodavstvo postoji, ali postoje i neki drugi problemi. Ono što ne postoji, ili nije dovoljno razvijeno, je samoregulativa - tj. kako se iznutra institucionalizuje treći sektor.
Nedostaje, zatim etički kodeks, razna pravila i obrasci, razni drugi zakoni koji bi omogućili da se treći sektor pojavljuje kao partner. Osnovno zakonodavstvo postoji, ali ne postoje izmene u ključnim društvenim delatnostima na osnovu kojih bi privatni komercijalni sektor i treći sektor mogli da se prijavljuju kao partneri. 

Nedostaju potom kriterijumi. U vezi s tim je, svakako, pitanje infrastrukture. Infrastruktura daje identitet sektoru - institucije čine sektor mobilnim, aktivnim, koordinisanim. To su obrazovne institucije i programi kao, na primer, Centar za razvoj neprofitnog sektora koji obezbeđuje informacije i posreduje između inostranstva i ove zemlje. Tu su, zatim, razne krovne vertikalne i horizontalne organizacije koje ujedinjuju razne grupacije po istoj liniji: vertikalno - u savez organizacija na federalnom ili lokalnom planu, ili horizontalno - različite zajedničke aktivnosti.

Nedostaje, međutim, advocacy role - političko delovanje. Da bi se politički delovalo, ne može se ići fragmentarno, kad ste razbijeni na male organizacije, kad ovlašćujete svoje predstavnike da deluju na političkom planu. Dilema - da li politika ili ne, prisutna je u celoj Istočnoj Evropi, ali ta dilema je pomalo veštačka. Svaka naša delatnost je, u suštini, politički akt. Kad se borimo da imamo zakon o neprofitnom sektoru - i to je politički akt. Druga stvar je boriti se za vlast, ali boriti se za vlast je, možda, legitimno pitanje u specifičnim političkim okolnostima, kao npr. u Belorusiji ili, možda, u ovoj državi kada ne postoje druge legitimne forme političkog uticaja. Onda je moguće da su te granice između političkog delovanja u užem smislu i političkog delovanja u širem smislu vrlo nejasne.

Nekoliko načina za razvoj infrastrukture
Ukratko, ja smatram da je infrastruktura ključna za razvoj trećeg sektora, i to, izgleda, pre svega u ovoj zemlji. Tu, pre svega, mislim na fondacije. Mislim da ste dosta zanemarili te institucije, a one su ključne za razvoj trećeg sektora, jer one će se osamostaliti od države, one će akumulisati količinu novca i sredstava kako bi bile nezavisne i poduprle treći sektor u svakoj sredini. Naravno, oko toga postoje vrlo velike dileme i problemi. Nema dovoljno akumulacije na našim prostorima i zato treći sektor zavisi od inostranstva, od velikih međunarodnih korporacija i inostranih vlada koje, pre svega, izdržavaju fondacije. Kad govorimo o fondacijama u Centralnoj i Istočnoj Evropi, onda ne mislimo na klasične fondacije, jer one nemaju svojih sredstava. One dobijaju sredstva od nekog kako bi ih distribuirale nekom trećem. Sad je ključno pitanje kako dakle obezbediti da te fondacije budu samostalne i lokalno finansirane. Tu postoje razne ideje. Mislim da se u Mađarskoj i Češkoj u tom smislu čine nekakvi napori kako bi se privatizacija privrede i sredstava koja se dobijaju od privrede, delom usmerila na stvaranje zadužbina koje će se finansirati od kamata i osnovnog kapitala, pa će biti nezavisne i, kao takve, finansirati organizacije trećeg sektora. To je jedan od načina.

Drugi način je da se treći sektor razvije tako što će, kroz radikalnu privatizaciju društvenih delatnosti (zdravstva, socijalne zaštite, obrazovanja), jedan deo imovine, zgrada i institucija biti dat privatnicima, odnosno neprofitnim organizacijama i trećem sektoru na upravljanje. Tako se stvara jedna osnova koja omogućuje da treći sektor postaje snažna institucija. Izgleda da je čitava reforma socijalno-političkih programa u Poljskoj i Mađarskoj zasnovana na toj ideji da se razgradi stari sistem socijalne politike - penzioni fond i zdravstvo, te da se oni kroz privatizaciju učine dostupnim privatnom sektoru, a s druge strane, u manjem obliku, i neprofitnom sektoru.

Postoje, zatim, i neke druge ideje na zapadu. Kao što znate, Amerika i Evropska Unija se polako povlače iz Centralne i Istočne Evrope u pogledu finansiranja fondacija i institucija i sad se postavlja pitanje održivosti sitema i infrastrukture. Ideja je da se stvori jedan veliki fond iz koga bi se potom stvarale fondacije i zadužbine koje bi nastavile samostalno da postoje neko vreme dok ta sredstva postoje i održavaju treći sektor, tj. dok se on potpuno lokalno ne osamostali. Naravno, ova nejasna i komplikovana situacija dovela je i do problema druge vrste. Kao što i sami znate, to je problem javnog imidža trećeg sektora koji je delom zasnovan na medijskoj demonizaciji, jer su se desile mnoge prevare i skandali kad su sredstva koja su išla kroz fondacije privatizovana na razne načine. Mnoge javne institucije su pravile fondacije samo zato da sačuvaju svoju imovinu ili budu neka vrsta sinekure za šefove koji su gubili svoju moć. Ili bi, opet, bivša vlast tražila načina da preživi finansijski, pa je onda stvarala fondacije. Taj imidž koji je stvoren o fondacijama uticao je na njihov razvoj i razvoj trećeg sektora, tako da je potrebna neka vrsta ozdravljenja trećeg sektora, ne samo kroz izgradnju infrastrukture, već, pre svega, kroz samoregulacije, kroz etički kodeks koji bi onemogućio praksu koja je bila uobičajena proteklih godina.

Struktura trećeg sektora
Da rezimiram. Insistirao bih na tome da je infrastruktura u ovome najvažnija. Ona, naravno, podrazumeva i zakonodavstvo, ali prvenstveno zakonodavstvo u delatnostima, u velikim sistemima koji će omogućiti da treći sektor i njegove organizacije postanu ravnopravni učesnici, da pružaju usluge, da budu kompenzirane, da naplaćuju svoje usluge, a to se sad ne može zbog tih sistemskih okolnosti.

Naravno, kad govorimo o toj institucionalnoj strukturi unutar sektora onda se ključne fondacije, i to naročito community foundations, male fondacije unutar zajednica. Puno ljudi rado daje svoju imovinu, ali ne zna kako to da uradi. Bio sam svedok kada su dve starije osobe došle u Patrijaršiju nudeći svoje zgrade Patrijaršiji. Ljudi su se tamo našli u čudu ne znajući šta da rade s tim sredstvima. To je upravo zadatak tih malih fondacija koje pomažu ljudima da ta sredstva ulože, ili objasne kako da se to čini, ili sakupe sredstva lokalne zajednice i onda ih distribuiraju u skladu s programom zajednice.

Ono što se takođe zove infrastruktura je istraživački rad. Cela izgradnja trećeg sektora se zasniva na američkom modelu. Mi smo zaboravili da tu imamo i svoju tradiciju, mi je ne istražujemo. Ono što rade istraživači je u skladu s očekivanjima ljudi sa zapada u pogledu para koje sa zapada dolaze. Mi, dakle, ne istražujemo našu prošlost. Slučajno sam, čeprkajući po istoriji Srpske pravoslavne crkve, zaključio da su zadužbine naša tradicija. Bilo je toliko zadužbina i fondacija koje su imale svoju tradiciju, svoja sredstva i svoju funkciju, ali su, naravno, u vreme komunizma rasturene. Istraživačka zajednica, obrazovanje na univerzitetskom nivou je, dakle, takođe infrastruktura kakva se polako oblikuje u Mađarskoj i Poljskoj, ali, na žalost, ne i na jugoistoku Evrope.

Ukratko, na osnovu mog istraživanja o tome šta se to zaista menja, da li postoji taj welfare mix ili ne, na osnovu iskustava šest zemalja istočne Evrope (Poljska, Mađarska, Rumunija, Poljska, Hrvatska, Srbija) došao sam do nekoliko zaključaka koje bih ovde želeo da vam saopštim.

Izgleda da kad je u pitanju usluga, kad su u pitanju ustanove koje pružaju usluge, treći sektor se u čitavoj Centralnoj i istočnoj Evropi pojavljuje kao inovator, kao sektor koji pruža nove ideje, nove tipove ustanova, usluga. Terapija je nešto što dolazi, pre svega, kroz treći sektor, a ne kroz tradicionalni, rigidni javni sektor. Dakle, on se ne pojavljuje kao regularni proizvođač usluga, ili onaj koji nudi usluge, već, pre svega, kao inovator, onaj koji pruža nove ideje i utiče na sve ostale činioce, uključujući i državu - javni sektor da polako primenjuju te nove ideje. I to su, kako ih ja nazivam, više demonstracioni projekti nego stvarno obezbeđenje usluga. Zašto treći sektor nije u stanju da obezbeđuje usluge? Pre svega, zbog tih infrastrukturnih okolnosti, ali i zbog svojih karakteristika. U stvarnosti, organizaciju trećeg sektora čini nekoliko ljudi u iznajmljenom prostoru bez budžeta. Kako oni mogu da budu redovni proizvođači bilo kakvih usluga? Dakle, to je interna granica.

Što se tiče uloge politike, treći sektor zaista stvara određenu klimu ili se bavi određenim problemima. On nije toliko moćan da se nametne, ali, delujući kroz institucije sistema, on daje neki novi ton, novi pristup. On, dakle, nema direktan politički uticaj.

Šta se zaista dešava s welfare mix? Da li se zaista, bar u nekim delatnostima, pojavljuje kombinacija privatnog i neprofitnog sektora? Pojavljuje se, naročito u Mađarskoj i Poljskoj, na lokalnom nivou i to je prvenstveno zasluga jake decentralizacije koja se zbila u Mađarskoj i Poljskoj. Tamo su se lokalne zajednice našle pred novim zadatkom - da obezbeđuju čitav niz usluga koje je ranije centralna vlada obezbeđivala. Zatim razni praktični dogovori, ili nove institucije.

U Poljskoj, recimo, gradonačelnici velikih gradova imaju posebnog izvanredno opunomoćenog agenta koji bazira svoju moć na gradonačlnikovoj i ima potpuno odrešene ruke da uspostavlja kontakte i kriterijume, kao i saradnju s neprofitnim sektorom. I onda se, naravno, grade novi standardi i izjednačuju se polazne pozicije javnog, privatnog i neprofitnog sektora. Tada se, dakle, dotacije daju i neprofitnom i privatnom sektoru, ili se prave ugovori sa profitnim i neprofitnim organizacijama da obezbeđuju određene usluge. Ili se, pak, jednostavnim aktom davanja prostora u vlasništvo, ili kroz kontrolu neprofitnog sektora, stvara polazna osnova za funkcionisanje.
Glavna delatnost kroz koju se welfare mix stvara je diversifikacija izvora prihoda - dakle, to više nije država, čak se pokazuje da država u Poljskoj direktnim učešćem stvara samo 16-20% prihoda neprofitnog sektora, a u Mađarskoj čak i manje. upravo zbog toga što se sada osamostaljuju fondovi osiguranja, državna lutrija, a pojavljuju se i građani kao platiše, kao oni koji finansiraju te usluge. Sama ta diversifikacija prihoda ukazuje na izgradnju trećeg sektora kao nezavisnog, jer se država samo u malom procentu pojavljuje kao direktni finansijer institucija.