IZAZOV DRUŠTVENOG UGOVARANJA: GRAĐANI, NEPROFITNE ORGANIZACIJE I VLAST
Nije loše pogledati evropska razmišljanja o pozitivnim i negativnim pravcima kretanja organizacije civilnog društva.
Ugovor sa građanima
Termin "društveno ugovaranje" podseća na političke filozofe kao što su Džon Lok i Žan-Žak Ruso, i na njihove teorije o "društvenom ugovoru" između pojedinaca koji osnivaju političku zajednicu i definišu odnose između vladara i podanika. Ideja o "društvenom ugovoru" postavila je filozofsku osnovu za pojmove narodnog suvereniteta i saglasnosti onih kojima se vlada, koji su ležali u osnovi američke i francuske revolucije.
Sve demokratske vlasti imaju, u stvari, ugovor sa građanima kojima vladaju. U najprostijem smislu, to je pravo da se vlada dato od strane građana u zamenu za formulisanje i ostvarivanje programa od kojih će građani imati koristi. Ovo je samo po sebi nesavršeno, pošto ne postoji jednoglasnost među građanima u pogledu željenih programa - velike grupe građana mogu da više žele alternativne programe ponuđene od strane opozicionih partija, mada u mnogim slučajevima razilaženja može biti manje nego sveukupnih sličnosti. U društvu ipak postoji široki konsenzus da su, na primer, dobra zdravstvena zaštita, iskorenjivanje siromaštva, briga za starije osobe, obuka nezaposlenih, čista životna sredina, smanjenje zloupotrebe droge, ciljevi koji su vredni utrošenog vremena. Sve su ovo oblasti u kojima su organizacije civilnog društva posebno aktivne.
Uloge udruženja, fondacija i korporacijskih donatora
Udruženja građana igraju posebnu ulogu u društvima u tranziciji u centralnoj i istočnoj Evropi i u novim nezavisnim državama (mada, naravno, ne samo u njima) na taj način što stupaju tamo gde se vlast povukla, što dopunjuju neadekvatne državne službe, što pomažu da se popravi društvena i ekološka šteta koju su ostavile dekade komunizma, i što doprinose procesu demokratizacije. One pomažu ljudima u nevolji, nose se sa društvenim problemima, i predstavljaju način da se oglase mnoge grupe građana. Dok udruženja građana izvode širok spektar programa koji spadaju u različite kategorije koje su gore nabrojane, fondacije i korporacijski donatori obezbeđuju kapital za društvene poduhvate, koji podržava aktivnosti udruženja (mada neke fondacije i korporacijski donatori sami sprovode programe). Od jednakog je značaja da organizovani finansijeri mogu da pomognu da se identifikuju i promovišu održiva rešenja koja se mogu kopirati.
Finansiranje i društveno ugovaranje
Kao dopuna organizovanim nedržavnim finansijerima, (i stranim i domaćim), udruženja se finansiraju preko individualnih donatora, iz ekonomskih aktivnosti (bilo pasivnih, kao što je prihod od investiranja ili izdavanja, ili aktivnih, kao što su profitna preduzeća), i kroz državna davanja i subvencije. Društveno ugovaranje pomera stvari korak dalje: umesto prostog popunjavanja servisnih praznina, ono uključuje neprofitne, nevladine organizacije u proces pružanja javnih usluga, sa javnim novcem na bazi ugovornih sporazuma. Na osnovu društvenog ugovaranja, neprofitne organizacije nisu primaoci davanja, one su pre unajmljene da pruže tačno određenu uslugu u zamenu za plaćanje iz javne blagajne. One potpisuju ugovor čije su uslove pravno obavezne da ispune.
U izvršavanju ove jedinstvene uloge, fondacije povremeno privlače i kanališu javne fondove. Za razliku od udruženja, fondacije su sposobne da pokriju sve administrativne troškove i tako osiguraju da svaki euro javnog novca ide direktno do primaoca.
Neprofitne organizacije kao strana u društvenom ugovaranju
"Društveni ugovori" ove vrste su mehanizam za izvršavanje šireg društvenog ugovora između građana i vlasti koji se odnosi na ono što je napred pomenuto. Princip koji leži u osnovi je da vlast treba da prenese ili ugovorom poveri one funkcije koje mogu da budu bolje obavljene od strane nevladinih činilaca (kako neprofitnih, tako i profitnih). Odgovornost ugovorom preneta na organizacije civilnog društva (OCD) je ozbiljna - ona iziskuje potrebu za dobro formulisanim standardima koji se primenjuju kroz monitoring i kroz zahteve za odgovornošću. Sa tačke gledišta građana, ovo je neophodno kako bi se obezbedilo da vlast ispunjava svoj "ugovor" sa građanima. Samoregulativa i etički kodeksi su takođe presudni kako bi se sprečile moguće zloupotrebe koje mogu da zatamne celokupan socijalni ekonomski (tj. neprofitni) sektor.
Kao što Zbignjev Vajcman tvrdi u svom članku o društvenom ugovaranju u Poljskoj, neprofitne organizacije su često najbolji izbor za obavljanje javnih zadataka pošto one funkcionišu na bazi smanjenja troškova i efikasnosti, i mogu da uklope javne fondove sa finansiranjem iz privatnih ili stranih izvora. Međutim, tu se može pojaviti problem, kao što je Debra Moris, stručnjak za britansko pravo dobrotvornih ustanova, utvrdila u svom istraživanju: dobrotvorne ustanove mogu biti dovedene u iskušenje da dotiraju troškove ugovornog pružanja usluga iz svojih sopstvenih potpornih fondova, pošto ugovori mogu da ne pokrivaju u potpunosti troškove pružanja usluga. Drugi, možda ozbiljniji problem prema Morisovoj je da dobrotvorne ustanove mogu biti dovedene u iskušenje da odstupe od svojih statutarnih ciljeva i da "prate novac". One mogu odlučiti da se drže programa za koje je obezbeđeno ugovorno finansiranje. Ipak, za razliku od profitnih subjekata, većina OCD je motivisana opšte-orjentisanom misijom, čak i ako se na kraju krajeva udalje od svojih originalnih ciljeva.
Da bi uspešno pružali usluge, potrebno je da udruženja građana razviju i održavaju visok nivo profesionalizma. Ponekad to može biti u sukobu sa njihovom neprofitnom prirodom i oslanjanjem na volontere. Ali, ako treba da se takmiče sa profitnim subjektima za ugovore, profesionalizam je neophodan. Na nedavnoj Varšavskoj konferenciji o integraciji u Evropskoj uniji, posebno je naglašena potreba profesionalizma u OCD. Ova potreba postoji bez obzira da li pričamo o takmičenju sa privatnim sektorom za privlačenje pažnje kreatora politike ili za dobijanje ugovora sa vlastima. Vajcman se ipak zalaže za sprovođenje postupaka javnih konkursa bez primenjivanja zakona o javnom snabdevanju, pošto ovakvi zakoni mogu da ne budu odgovarajući za male, neprofitne organizacije. Ovo je važna oblast koja će zahtevati više promišljanja i istraživanja, pošto postavlja neka škakljiva pitanja.
Iskustva zemalja koje imaju dužu tradiciju društvenog ugovaranja, pokazala su da neprofitne organizacije mogu da imaju koristi od takmičenja za dobijanje ugovora, pošto ih to prisiljava da povećaju svoj učinak i efikasnost, unaprede menadžment, da budu inovativne i da pronalaze nova rešenja, i čak da razvijaju nove "proizvode".
Partnerstvo: širi kontekst
Društveno ugovaranje mora da bude smešteno u širi kontekst partnerskog odnosa između vlasti i socijalnog ekonomskog sektora. Pre nego što ustupanje putem ugovora udruženjima građana postane raširena praksa, ideja partnerskog odnosa između državnih vlasti i OCD mora da pusti korene. Partnerstvo u razvijanju i sprovođenju programa i u pripremanju zakona - razmena informacija, konsultacije, razmena ekspertiza i izveštaja, pretstavlja način da se izraze potrebe i interesi građana. Ovo su bile ključne teme iznete na Varšavskoj konferenciji u pogledu uloge organizacija civilnog društva u integracijama u EU, ali one imaju i širu važnost. Izdanje SEAL-a iz avgusta 1999. bilo je usredsređeno na kompletno pitanje participacije OCD u uobličavanju javnih politika i programa.
Korak vredan pažnje u pravcu stvaranja strukture partnerskih odnosa je oličen u estonijskom Memorandumu o saradnji koji je potpisan u decembru 1999. od strane grupa pod okriljem civilnog društva i političkih partija. Dokument ustanovljava Komoru saradnje kako bi se osigurali redovni kontakti između zakonodavaca i civilnog društva. U Rumuniji, novi zakoni nedavno objavljeni, obavezuju organe centralne vlasti da ustanove specijalne strukture za odnose sa socijalnim ekonomskim sektorom. U regionu Rusije Njižni Novgorod, nacrt zakona o saradnji na nivou lokalnih vlasti (uključujući i mogućnost društvenog ugovaranja) napreduje u razradi, za razliku od ranijeg pokušaja usmerenog na zakon posebno o društvenom ugovaranju. Izgleda da šira saradnja mora da bude uspostavljena pre nego što mehanizam kakav je društveno ugovaranje može da bude prihvaćen. U Poljskoj, nacrt zakona o saradnji između državne administracije i OCD je podnet Parlamentu, dok u susednoj Litvaniji gradske vlasti Viljnusa pozivaju na "Društveni ugovor" sa socijalnim ekonomskim sektorom.
Ali to je još teška borba. U Rusiji i Ukrajini, a verovatno i u drugim zemljama u regionu, vladini zvaničnici često vide neprofitne organizacije kao "bučnog konkurenta", rečeno rečima ukrajinskog pravnog savetnika Aleksandra Vinikova. Prema mišljenju Olge Alekseeve, direktorke Charities Aid Foundation za Rusiju, jedan od razloga za ovakvo nepromenjemo stanje stvari je u tome što neprofitneorganizacije nisu još uvek dovoljno iskusne i vešte u promovisanju samih sebe u strukturama vlasti.
Počeli smo razmatranjem društvenog ugovora između vlasti i građana. Širom Evrope su učinjeni napori da se poveća učešće građana u vlasti i vršenju javnih službi. Pristup "najbolje vrednosti" koji se sada primenjuje na nivou lokalnih vlasti u Britaniji, nastoji da pruži građanima najbolju vrednost za njihov novac od poreza, uključujući i obaveštenje u koje službe i kako je uložen. Organizacije civilnog društva su u dobroj poziciji ne samo da daju "najbolju vrednost" kao pružaoci usluge, već i da učestvuju u lokalnom procesu donošenja odluka, predstavljajući način da se izraze interesi njihovih birača. "Najbolja vrednost" može da pomogne da se obezbedi da bilo koji javni konkurs koji ide uz društveno ugovaranje ne vodi samo do minimiziranja troškova, već i do postizanja maksimalnog kvaliteta. Ovo je, naravno, povezano sa neophodnošću standarda, procesom nadgledanja, i samoregulacijom, što je već pomenuto ranije.
Potreba za istraživanjima
Opseg tema dodirnutih u ovom tekstu u pogledu društvenog ugovaranja i partnerstva ukazuju na potrebu za novim proširenim istraživačkim naporima, kako bi se pomoglo praktičarima socijalne ekonomije i njenim braniocima, da bolje razumeju aktuelnu stvarnost, da identifikuju trendove i tendencije, i da tačno odrede šta uspeva, u kojim okolnostima i zašto. Među oblastima koje traže pažnju istraživača je i sledeće:
o trenutna praksa ugovaranja i problemi u centralnoj i istočnoj Evropi i novim nezavisnim državama,
o uticaj takmičenja za dobijanje ugovora na funkcionisanje, upravljanje i ciljeve neprofitni h organizacija,
o zamagljivanje granica između vlasti, neprofitnih organizacija i biznisa - ovo zamagljivanje je evidentno kada uzmemeo u obzir da neprofitne organizacije teže da dobiju ugovore kako bi obezbedile stalan prihod kroz vršenje javnih funkcija,
o metodologije za utvrđivanje kvalitativnih ciljeva i merenje poboljšanja kod usluga,
o stvaranje i struktuiranje partnerskog odnosa između vlasti I socijalnog ekonomskog sektora.
Zaključak
Društveno ugovaranje postavlja izazov pred organe vlasti, neprofitne organizacije i građane. Vlasti moraju da budu spremne da stupe u partnerski odnos sa neprofitnim organizacijama i da prenesu javne dužnosti na njih. Pored toga, vlasti moraju da obezbede adekvatan pravni okvir za društveno ugovaranje i da primene standarde za vršenje društvenih službi. Neprofitne organizacije moraju da pokažu da mogu da uspešno izvrše poverene zadatke u pogledu troškova i kvaliteta, i da mogu da ispune ugovorne zahteve. Građani moraju da osiguraju da se njihov glas čuje u javnom procesu donošenja odluka, i da se njihovi interesi, i kao poreskih obveznika, i kao korisnika službi, zadovoljavaju.
Nije loše pogledati evropska razmišljanja o pozitivnim i negativnim pravcima kretanja organizacije civilnog društva.
Ugovor sa građanima
Termin "društveno ugovaranje" podseća na političke filozofe kao što su Džon Lok i Žan-Žak Ruso, i na njihove teorije o "društvenom ugovoru" između pojedinaca koji osnivaju političku zajednicu i definišu odnose između vladara i podanika. Ideja o "društvenom ugovoru" postavila je filozofsku osnovu za pojmove narodnog suvereniteta i saglasnosti onih kojima se vlada, koji su ležali u osnovi američke i francuske revolucije.
Sve demokratske vlasti imaju, u stvari, ugovor sa građanima kojima vladaju. U najprostijem smislu, to je pravo da se vlada dato od strane građana u zamenu za formulisanje i ostvarivanje programa od kojih će građani imati koristi. Ovo je samo po sebi nesavršeno, pošto ne postoji jednoglasnost među građanima u pogledu željenih programa - velike grupe građana mogu da više žele alternativne programe ponuđene od strane opozicionih partija, mada u mnogim slučajevima razilaženja može biti manje nego sveukupnih sličnosti. U društvu ipak postoji široki konsenzus da su, na primer, dobra zdravstvena zaštita, iskorenjivanje siromaštva, briga za starije osobe, obuka nezaposlenih, čista životna sredina, smanjenje zloupotrebe droge, ciljevi koji su vredni utrošenog vremena. Sve su ovo oblasti u kojima su organizacije civilnog društva posebno aktivne.
Uloge udruženja, fondacija i korporacijskih donatora
Udruženja građana igraju posebnu ulogu u društvima u tranziciji u centralnoj i istočnoj Evropi i u novim nezavisnim državama (mada, naravno, ne samo u njima) na taj način što stupaju tamo gde se vlast povukla, što dopunjuju neadekvatne državne službe, što pomažu da se popravi društvena i ekološka šteta koju su ostavile dekade komunizma, i što doprinose procesu demokratizacije. One pomažu ljudima u nevolji, nose se sa društvenim problemima, i predstavljaju način da se oglase mnoge grupe građana. Dok udruženja građana izvode širok spektar programa koji spadaju u različite kategorije koje su gore nabrojane, fondacije i korporacijski donatori obezbeđuju kapital za društvene poduhvate, koji podržava aktivnosti udruženja (mada neke fondacije i korporacijski donatori sami sprovode programe). Od jednakog je značaja da organizovani finansijeri mogu da pomognu da se identifikuju i promovišu održiva rešenja koja se mogu kopirati.
Finansiranje i društveno ugovaranje
Kao dopuna organizovanim nedržavnim finansijerima, (i stranim i domaćim), udruženja se finansiraju preko individualnih donatora, iz ekonomskih aktivnosti (bilo pasivnih, kao što je prihod od investiranja ili izdavanja, ili aktivnih, kao što su profitna preduzeća), i kroz državna davanja i subvencije. Društveno ugovaranje pomera stvari korak dalje: umesto prostog popunjavanja servisnih praznina, ono uključuje neprofitne, nevladine organizacije u proces pružanja javnih usluga, sa javnim novcem na bazi ugovornih sporazuma. Na osnovu društvenog ugovaranja, neprofitne organizacije nisu primaoci davanja, one su pre unajmljene da pruže tačno određenu uslugu u zamenu za plaćanje iz javne blagajne. One potpisuju ugovor čije su uslove pravno obavezne da ispune.
U izvršavanju ove jedinstvene uloge, fondacije povremeno privlače i kanališu javne fondove. Za razliku od udruženja, fondacije su sposobne da pokriju sve administrativne troškove i tako osiguraju da svaki euro javnog novca ide direktno do primaoca.
Neprofitne organizacije kao strana u društvenom ugovaranju
"Društveni ugovori" ove vrste su mehanizam za izvršavanje šireg društvenog ugovora između građana i vlasti koji se odnosi na ono što je napred pomenuto. Princip koji leži u osnovi je da vlast treba da prenese ili ugovorom poveri one funkcije koje mogu da budu bolje obavljene od strane nevladinih činilaca (kako neprofitnih, tako i profitnih). Odgovornost ugovorom preneta na organizacije civilnog društva (OCD) je ozbiljna - ona iziskuje potrebu za dobro formulisanim standardima koji se primenjuju kroz monitoring i kroz zahteve za odgovornošću. Sa tačke gledišta građana, ovo je neophodno kako bi se obezbedilo da vlast ispunjava svoj "ugovor" sa građanima. Samoregulativa i etički kodeksi su takođe presudni kako bi se sprečile moguće zloupotrebe koje mogu da zatamne celokupan socijalni ekonomski (tj. neprofitni) sektor.
Kao što Zbignjev Vajcman tvrdi u svom članku o društvenom ugovaranju u Poljskoj, neprofitne organizacije su često najbolji izbor za obavljanje javnih zadataka pošto one funkcionišu na bazi smanjenja troškova i efikasnosti, i mogu da uklope javne fondove sa finansiranjem iz privatnih ili stranih izvora. Međutim, tu se može pojaviti problem, kao što je Debra Moris, stručnjak za britansko pravo dobrotvornih ustanova, utvrdila u svom istraživanju: dobrotvorne ustanove mogu biti dovedene u iskušenje da dotiraju troškove ugovornog pružanja usluga iz svojih sopstvenih potpornih fondova, pošto ugovori mogu da ne pokrivaju u potpunosti troškove pružanja usluga. Drugi, možda ozbiljniji problem prema Morisovoj je da dobrotvorne ustanove mogu biti dovedene u iskušenje da odstupe od svojih statutarnih ciljeva i da "prate novac". One mogu odlučiti da se drže programa za koje je obezbeđeno ugovorno finansiranje. Ipak, za razliku od profitnih subjekata, većina OCD je motivisana opšte-orjentisanom misijom, čak i ako se na kraju krajeva udalje od svojih originalnih ciljeva.
Da bi uspešno pružali usluge, potrebno je da udruženja građana razviju i održavaju visok nivo profesionalizma. Ponekad to može biti u sukobu sa njihovom neprofitnom prirodom i oslanjanjem na volontere. Ali, ako treba da se takmiče sa profitnim subjektima za ugovore, profesionalizam je neophodan. Na nedavnoj Varšavskoj konferenciji o integraciji u Evropskoj uniji, posebno je naglašena potreba profesionalizma u OCD. Ova potreba postoji bez obzira da li pričamo o takmičenju sa privatnim sektorom za privlačenje pažnje kreatora politike ili za dobijanje ugovora sa vlastima. Vajcman se ipak zalaže za sprovođenje postupaka javnih konkursa bez primenjivanja zakona o javnom snabdevanju, pošto ovakvi zakoni mogu da ne budu odgovarajući za male, neprofitne organizacije. Ovo je važna oblast koja će zahtevati više promišljanja i istraživanja, pošto postavlja neka škakljiva pitanja.
Iskustva zemalja koje imaju dužu tradiciju društvenog ugovaranja, pokazala su da neprofitne organizacije mogu da imaju koristi od takmičenja za dobijanje ugovora, pošto ih to prisiljava da povećaju svoj učinak i efikasnost, unaprede menadžment, da budu inovativne i da pronalaze nova rešenja, i čak da razvijaju nove "proizvode".
Partnerstvo: širi kontekst
Društveno ugovaranje mora da bude smešteno u širi kontekst partnerskog odnosa između vlasti i socijalnog ekonomskog sektora. Pre nego što ustupanje putem ugovora udruženjima građana postane raširena praksa, ideja partnerskog odnosa između državnih vlasti i OCD mora da pusti korene. Partnerstvo u razvijanju i sprovođenju programa i u pripremanju zakona - razmena informacija, konsultacije, razmena ekspertiza i izveštaja, pretstavlja način da se izraze potrebe i interesi građana. Ovo su bile ključne teme iznete na Varšavskoj konferenciji u pogledu uloge organizacija civilnog društva u integracijama u EU, ali one imaju i širu važnost. Izdanje SEAL-a iz avgusta 1999. bilo je usredsređeno na kompletno pitanje participacije OCD u uobličavanju javnih politika i programa.
Korak vredan pažnje u pravcu stvaranja strukture partnerskih odnosa je oličen u estonijskom Memorandumu o saradnji koji je potpisan u decembru 1999. od strane grupa pod okriljem civilnog društva i političkih partija. Dokument ustanovljava Komoru saradnje kako bi se osigurali redovni kontakti između zakonodavaca i civilnog društva. U Rumuniji, novi zakoni nedavno objavljeni, obavezuju organe centralne vlasti da ustanove specijalne strukture za odnose sa socijalnim ekonomskim sektorom. U regionu Rusije Njižni Novgorod, nacrt zakona o saradnji na nivou lokalnih vlasti (uključujući i mogućnost društvenog ugovaranja) napreduje u razradi, za razliku od ranijeg pokušaja usmerenog na zakon posebno o društvenom ugovaranju. Izgleda da šira saradnja mora da bude uspostavljena pre nego što mehanizam kakav je društveno ugovaranje može da bude prihvaćen. U Poljskoj, nacrt zakona o saradnji između državne administracije i OCD je podnet Parlamentu, dok u susednoj Litvaniji gradske vlasti Viljnusa pozivaju na "Društveni ugovor" sa socijalnim ekonomskim sektorom.
Ali to je još teška borba. U Rusiji i Ukrajini, a verovatno i u drugim zemljama u regionu, vladini zvaničnici često vide neprofitne organizacije kao "bučnog konkurenta", rečeno rečima ukrajinskog pravnog savetnika Aleksandra Vinikova. Prema mišljenju Olge Alekseeve, direktorke Charities Aid Foundation za Rusiju, jedan od razloga za ovakvo nepromenjemo stanje stvari je u tome što neprofitneorganizacije nisu još uvek dovoljno iskusne i vešte u promovisanju samih sebe u strukturama vlasti.
Počeli smo razmatranjem društvenog ugovora između vlasti i građana. Širom Evrope su učinjeni napori da se poveća učešće građana u vlasti i vršenju javnih službi. Pristup "najbolje vrednosti" koji se sada primenjuje na nivou lokalnih vlasti u Britaniji, nastoji da pruži građanima najbolju vrednost za njihov novac od poreza, uključujući i obaveštenje u koje službe i kako je uložen. Organizacije civilnog društva su u dobroj poziciji ne samo da daju "najbolju vrednost" kao pružaoci usluge, već i da učestvuju u lokalnom procesu donošenja odluka, predstavljajući način da se izraze interesi njihovih birača. "Najbolja vrednost" može da pomogne da se obezbedi da bilo koji javni konkurs koji ide uz društveno ugovaranje ne vodi samo do minimiziranja troškova, već i do postizanja maksimalnog kvaliteta. Ovo je, naravno, povezano sa neophodnošću standarda, procesom nadgledanja, i samoregulacijom, što je već pomenuto ranije.
Potreba za istraživanjima
Opseg tema dodirnutih u ovom tekstu u pogledu društvenog ugovaranja i partnerstva ukazuju na potrebu za novim proširenim istraživačkim naporima, kako bi se pomoglo praktičarima socijalne ekonomije i njenim braniocima, da bolje razumeju aktuelnu stvarnost, da identifikuju trendove i tendencije, i da tačno odrede šta uspeva, u kojim okolnostima i zašto. Među oblastima koje traže pažnju istraživača je i sledeće:
o trenutna praksa ugovaranja i problemi u centralnoj i istočnoj Evropi i novim nezavisnim državama,
o uticaj takmičenja za dobijanje ugovora na funkcionisanje, upravljanje i ciljeve neprofitni h organizacija,
o zamagljivanje granica između vlasti, neprofitnih organizacija i biznisa - ovo zamagljivanje je evidentno kada uzmemeo u obzir da neprofitne organizacije teže da dobiju ugovore kako bi obezbedile stalan prihod kroz vršenje javnih funkcija,
o metodologije za utvrđivanje kvalitativnih ciljeva i merenje poboljšanja kod usluga,
o stvaranje i struktuiranje partnerskog odnosa između vlasti I socijalnog ekonomskog sektora.
Zaključak
Društveno ugovaranje postavlja izazov pred organe vlasti, neprofitne organizacije i građane. Vlasti moraju da budu spremne da stupe u partnerski odnos sa neprofitnim organizacijama i da prenesu javne dužnosti na njih. Pored toga, vlasti moraju da obezbede adekvatan pravni okvir za društveno ugovaranje i da primene standarde za vršenje društvenih službi. Neprofitne organizacije moraju da pokažu da mogu da uspešno izvrše poverene zadatke u pogledu troškova i kvaliteta, i da mogu da ispune ugovorne zahteve. Građani moraju da osiguraju da se njihov glas čuje u javnom procesu donošenja odluka, i da se njihovi interesi, i kao poreskih obveznika, i kao korisnika službi, zadovoljavaju.
Organizacije civilnog društva (neprofitne organizacije) treba da odigraju krucijalnu ulogu u društvenom ugovoru široko posmatranom - a društveno ugovaranje je značajan aspekt ove uloge. Možemo da zamislimo susret dvojice velikih francuskih političkih mislilaca, Tokvila, koji je isticao značaj udruženja građana u demokratskom društvu, i Rusoa koji se zalagao za princip narodnog suvereniteta. Iako se Rusoova vizija prilično razlikovala od pluralističke demokratije, malo ko bi danas sporio da su Tokvilova "civilna udruženja" nužna za vršenje narodnog suvereniteta.
Нема коментара:
Постави коментар
Pišite, komentarišite, predlažite, kritikujte, postanite član ovog foruma.
Vaš mali komentar može biti veliki doprinos uspostavljanju boljitka za veselo detinjstvo svakog deteta.