Hraniteljstvo i jedna sudbina

Zamišljena ili istinita, u ovom slučaju za mnoge relevantne činioce nebitno.

Mogle su biti dve srećkice. Sudbina je drugačije htela. Obe sestrice su smeštene na hraniteljstvo kod jedne „gospođe“ u ruralnoj sredini nadomak Knjaževca. Tračak nade za srećnije detinjstvo nije zablistao punim sjajem. Seoski poslovi, za obe sestrice postali su redovne obaveze u novom domu. Sticanje radnih navika jeste lepa osobina pravilnog odgoja svakog deteta. Svaka lepota prestaje to biti kada čovek izađe iz okvira njene definicije. Tako je i sa hraniteljstvom. Kad hranitelj prekorači granice racionalnog odgoja deteta lepota hraniteljstva postepeno apsorbuje jedan od oblika nasilja.E, to već nije lepo. To postaje problematično.


Posle jedne posete obudsmana za dečja prava (po jednoj predstavci) okolnosti su bile bitno promenjene, srećkice su dobile novu obuću, nove jaknice, primerenu garderobu, začešljane, prave lepotice. To je ono što su žitelji ovog ruralnog mesta odmah zapazili. Stvari su krenule na bolje. Ali ne za dugo. Vuk dlaku menja ali ćud ostaje ista. Tako i neprimeren hranitelj u suštini ostaje neprimeren odgojitelj.

Loše postepeno postaje „dobro“. Srećkice su u međuvremenu stasale. Ova starija kaže „Kad podivlja krene na mene. Ali, ja se Boga mi branim. Ne može više sa nama da radi šta joj padne na pamet. Izdržaću još nekoliko godina pa onda put pod noge.“ - kaže starija sestrica.

Zamišljam dete izdvojeno iz biološke porodice zbog zapuštanja koje u nekom od hraniteljskih domova dobije mnogo više, pa čak i neke od oblika verbalnog i fizičkog nasilja. Zamišljam decu koja punih 18 godina rastu bez ljubavi, pozitivnih primera ljudskosti, bez trenutka ukazanog poštovanja mladom ljudskom biću. Mogu li takva deca biti integrisana u socijalnu sredinu? Ne. Definitivno ne. Svakodnevno smo okruženi mladom populacijom koja u sve većem obimu iskazuje asocijalno (društveno neprihvatljivo) ponašanje jer nisu doživela duhovno uzvišenje.

Bilo bi zanimljivo čuti odgovor voditelja slučaja knjaževačkog centra na pitanje: Koliko su puta ove dva mlada nesrećna bića u toku hraniteljstva posetila koncert ili pozorište? Koliko su puta išle na letovanje? Koje su im mogućnosti za razonodu pružene? Isto bi se moglo postaviti i pitanje: Koliko su ba[tenskih ari ova majušna ljudska bića prekopala, kome i zašto? Ili, koliko su kubika ogrevnog drveta istovarila i iscepala tokom svog boravka u hraniteljskom domu? Ili jednostavno pitanje: Kakve se to razvojne potrebe deteta zadovoljavaju na društveno neprihvatljiv način?

Okolni susedi „ne vide“ i „ne čuju“ dečji vapaj. Plaše se pretnje koje su im izrečene od strane „gospođe“ hraniteljice. Voditelj slučaja ima „svoju ocenu“ o podobnosti dotične hraniteljice. I sve to traje dok neko ne dokaže da je hraniteljica postupila suprotno nekom od zakonskih paragrafa usled čega bi mogla biti lišena hraniteljskih kompetencija. Ne znam ko bi mogao biti taj koji će  se "terati" preko izvikanih pravosudnih organa. A najbolji interes deteta? Ko još „normalan“ pita dete za mišljenje, za želju, za potrebe?  UN Povelja o pravima deta i Porodični zakon pisani su za neku "normalnu" decu. Ovo je priča o deci bez roditeljskog staranja koju društvo, manje ili više generalno smatra „društvenim škartom“ ili „genetskim deformitetom“. Takvoj deci nezvanično se oduzima pravo glasa. Država je u sklopu „neprenosivih prava“ neformalno prenela i pravo neodgovornog ponašanja upravo onim osobama koje su najmanje zainteresovane za društvenu brigu o deci i  debelo ih plaća za to.. A deca, i ova i ona samo su deca. I svakom detetu treba omogućiti uživanje prava na srećno detinjstvo i pristojan život. Tako bi trebalo biti.

Dete bez roditeljskog staranja ima tri roditelja: biološkog, državnog, i hranitelja. Najveći cinizam dete doživi kada u rukama sva tri „roditelja“ ne nađe uslov za zadovoljenje svojih najboljih interesa. Onda se okrene grupi za koju pomisli da je jedino okruženje u kome će naći sebe. U toj grupi doživljava novi i neizlečiv fijasko.