Otvoreno pismo

Došlo je vreme da vam kažem: „Trebate promeniti svoje navike!“ Dok pišem ovaj tekst, nemam skrivenih motiva. Ima nas koji se borimo za kvalitetniju budućnost nesrećne dece. Gubitak njihove budućnosti nije kao gubitak na vašim stranačkim izborima ili gubitak nekoliko poena na berzi nekolicine srbijanskih „biznismena“. Ovaj tekst pišem u ime sve dece koja iz bilo kog razloga ostaju bez roditeljskog staranja. Pišem u ime dece kojoj ste uskratili roditeljsku ljubav, dece kojoj ste okrenuli leđa, u ime dece čiji plač prolazi neprimećeno. Pišem u ime dece koja sutra nemaju kuda poći. Ova deca potražuju majku, očekuju očev zagrljaj, nose osećanje niže ljudske vrednosti. Traže objašnjenje za svoju tamnu prošlost i pitaju za svoju sumnjivu budućnost.

Mi prihvatamo decu bez roditeljskog staranja pod svojim krovom. Dok brinemo o onoj manjoj slušamo priče o onima koji su prestali biti deca a još nisu dorasli odraslima, o onima koji odlaze sa porodičnog smeštaja nekud a niko ne zna gde. Sve se ovo događa pred vašim očima. Ipak se ponašate kao da imate vremena kada ćete hteti da im ponudite rešenja. Ja sam samo jedan od hranitelja koji traži od vas da ponudite rešenja. Vi ne znate kako je raditi sa detetom kome je ukradeno detinjstvo, sa detetom koje poseduje hendikep, sa detetom koje je u stanju dodatnih potreba. Možda su ova deca za vas deca sa posebnim potrebama. Verovatno ih iz tog razloga marginalizujete kao posebnu decu. No, za nas to su samo deca kao i sva druga pa i vaša deca. Ne znate kako odrasloj deci vratiti detinjstvo? Ne znate kako vratiti život koji izumire? Ne znate kako posaditi baštu u pustinji? Ako ne znate kako popraviti, ja zahtevam od vas da prestanete kvariti. Među vama ima predstavnika republičke vlade, institucije sistema, lokalnih vlasti, političkih stranaka, pisanih i elektronskih medija, poslovnog i privrednog, sektora, intelektualne branše. Ali, u biti i vi ste majke i očevi, braća i sestre. I svi vi ste nečije dete. I ja sam nečije dete i pod mojim krovom je nečije dete ali ipak znam da smo svi deo porodice velike koliko šest miliona ljudi sazdane od nekoliko desetina vrsta. Znam da me smatrate „filozofom“, „utopistom“, možda čak i „debilom“ ili „moronom“, ali ja verujem u ideju da svaka porodica ima prosperitet ako postavi normative pozitivnih vrednosti. Ako je porodica osnovna ćelija društva, a jeste jer u suprotnom društvena zajednica postaje čopor, onda ne vidim razloge zbog kojih nebi trebali da svi zajedno težimo ka jednom jedinom cilju, očuvanju dece kao najvrednijeg resursa državne zajednice.

U svom besu nisam ćorav, u svom strahu ne plašim se reći vam kako se osećam.

U školama učimo decu mirnim rešenjima, altruizmu, poštovanju prema drugima. Učimo ih svim pozitivnim vrednostima koje treba posedovati ljudsko biće. Zašto onda radimo sve one stvari za koje im govorimo da oni ne trebaju raditi. Za koga pišete nove zakone, na koga se pozivate pred Evropom, kome pričate to što pričate?

Sva deca Srbije su naša deca. Više od dvadeset godina odlučujemo u kakvom društvu će deca odrastati. U našoj Srbiji toliko toga kupujemo i bacamo a ipak oni koji imaju previše ne žele deliti sa onima koji su u stanju potreba. Čak i kada imamo nešto više nego što nam treba ne želimo to sa nekim podeliti. Plašimo se gubitka nečeg od svog nagomilanog bogatstva. Mnogi od nas sklanjaju bogatstvo u trezore. Takvih primera mogu vam nabrajati celi dan. Pre neki dan vidim automobil (terenac), tamna stakla (valjda iz strah ili možda zbog sramota vlasnika), registarske oznake moga grada sa oznakom (citiram) „XX-XXX“. Možda vlasnik (ili vlasnica) ovog auta nema veze sa jednim od mališana koji mi je već nekoliko puta pričao o svojoj jedinoj želji: „Voleo bih da sam u svojim kolicima dođem u školsku klupu. Kažu da grad nema para za nas.“ Zašto mi koji imamo sve što nam je potrebno uživamo u pohlepnosti? Ne mogu da razumem zašto pravimo razliku među decom prema mestu i načinu rođenja, prema „pedigreu“ i precima. Zašto delimo decu u dve vrste pa jednu stavljamo u centar a drugu sklanjamo na margine društvenih tokova?

Kada povedem sa vama polemiku oko statusa dece koja izlaze iz porodične zaštite imate ubuđale odgovore: „Ekonomska kriza, tranzicija sistema, radimo najbolje što možemo, to je proces koji traži vreme, to košta a nemamo novca…“ Ništa više od toga ne možete reći toj nesretnoj deci.

Mene su mudraci učili da nikad ne govorim šta sam i ko sam. Ono što budem u životu uradio reći će sve o meni. Zbog onog što vi radite mnoga deca plaču noćima. Govorite da volite decu. A ja vas pitam: na koji način iskazujete toliku ljubav?

Da li su deca Srbije uopšte na listi prioriteta nacionalnog minimuma ili vam služe samo kao pomagalo za sakupljanje poena od lokalnih stranačkih političkih izbora sve do sredstva za dopunu neke od vaših priča za evropske potrebe.

Dokažite mi da grešim. Pokažite delom to što govorite.

„Čaša žuči čašu meda ište!“