Deca sa posebnim potrebama

Termin deca sa posebnim potrebama, preuzet je iz engleskog jezika i ne odgovara u potpunosti potrebama našeg govornog područja. Nije dovoljno jasan i precizan, te stvara izvesnu zabunu, čak i "podržava" već formirane predrasude prema "posebnoj" deci. Ovaj ermin koristi se kada se govori isključivo (samo) o detetu sa smetnjama u razvoju, ali i kada se govori o deci iz ugroženih i osetljivih grupa.
Termini: dete sa posebnim potrebama i dete sa smetnjama u razvoju nisu sinonimi, jer su deca sa smetnjama u razvoju samo jedna grupa dece sa posebnim potrebama. Termin deca sa posebnim potrebama je mnogo širi i u sebi sadrži:

• decu sa smetnjama u razvoju (decu sa telesnom, mentalnom i senzornom ometenošću),
• decu sa poremećajima ponašanja,
• decu sa teškim hroničnim oboljenjima i drugu bolesnu decu na dugotrajnom bolničkom ili kućnom lečenju,
• decu sa emocionalnim poremećajima,
• decu iz socijalno, kulturno i materijalno depriviranih sredina,
• decu bez roditeljskog staranja,
• zlostavljanu decu, decu ometenu ratom, izbeglu i raseljenu decu,
• i ono što često gubimo iz vida: darovitu decu.

Osim toga, ovaj termin nije odgovarajući ni sa aspekta psihološkog shvatanja potreba, jer svi ljudi imaju u osnovi iste potrebe, ali načini njihovog zadovoljavanja mogu biti otežani i/ili različiti. Zato je, ako već koristimo termin - posebne potrebe, praktičnije i prihvatljivije koristiti termin – posebne obrazovne potrebe koji opisuje svu onu decu koja imaju teškoće u učenju, a koje mogu biti posledica ometenosti ili nekih drugih nepovoljnih okolnosti, pa im je potrebna posebna podrška i pomoć tokom obrazovanja.
Individualne razlike su prirodne, a kako razvoj ne teče pravolinijski, svako dete u nekom periodu svog razvoja može imati neku poteškoću, pa će mu biti potrebna individualna pomoć i podrška.

Ne treba zaboraviti nadarene učenike (talentovane, darovite) koji takođe imaju posebne obrazovne potrebe.

Shodno tome, pravilnije je koristiti izraz dete u stanju dodatne potrebe jer, kao što je već rečeno, dete u osnovi ima iste potrebe kao i druga ljudska bića, ali se njegove potrebe mogu zadovoljiti na drugačiji način.

Dete sa smetnjama u razvoju je dete koje «ima teškoće u razvoju i nije u mogućnosti da postigne ili održi zadovoljavajući nivo zdravlja i razvoja ili čije zdravlje i razvoj mogu značajno da se pogoršaju bez dodatne podrške ili posebnih usluga u oblasti zdravstvene zaštite, rehabilitacije, obrazovanja, socijalne zaštite ili drugih oblika podrške» .
Ponekad se za decu sa smetnjama u razvoju kaže da su to deca kojoj je potrebna specifična društvena podrška.

Klasifikacija dece i mladih sa smetnjama u razvoju varira od zemlje do zemlje.

U dokumentu "Strategija obrazovanja i vaspitanja dece i učenika sa smetnjama i teškoćama u razvoju", predložena je klasifikacija funkcionalnih razvojnih poremećaja koja ima 6 kategorija:

1. Oštećenje senzornih funkcija (oštećenje vida, sluha, senzorni poremećaji taktilne osetljivosti, bola, dodira, kretanja i ravnoteže);
2. Poremećaji kognitivnih funkcija – intelektualnih, perceptivnih i funkcija pažnje (mentalna zaostalost svih stepena, teškoće u učenju – opšte i selektivne po predmetima, govorne disfunkcije, distrakcija pažnje raznog stepena, okulomotorni perceptivni poremećaji i dr.);
3. Poremećaji kontrole mišića (posebno oni koji ometaju ili bitno otežavaju kretanje, neposrednu komunikaciju i komunikaciju deteta sa sredinom kao što su: cerebralna paraliza, ortopedski poremećaji, poremećaji u govornoj artikulaciji, amputacije, dismorfički sindromi, mišićna atonija i sl.);
4. Oštećenja fizičkog zdravlja deteta (metabolički i fiziološki poremećaji kao što su: hipotiroideizam, galaktosemija, fenilketonurija, astma, juvenilni dijabetes, urođene bolesti srca, zavisnost od aparata za održavanja života i sl.);
5. Emocionalni dečji poremećaji i poremećaji u organizaciji ponašanja (situacioni poremećaji emocija i ponašanja, hiperaktivno i hipoaktivno ponašanje, dečje neuroze, dečje psihoze, autizam, emocionalne promene i promene u ponašanju izazvane oštećenjme nervnog sistema i sl.);
6. Spoljašnji faktori u odnosu na dete koji ometaju njegov razvoj i funkcionisanje u granicama sposobnosti (disfunkcionalne ili haotične porodice, neodgovorno ponašanje roditelja, zlostavljanje dece od strane roditelja, teži oblici materijalnog, socijalnog i kulturnog zaostajanja porodice, psihotični roditelji...).

Ova klasifikacija se koristi isključivo sa ciljem da se stvore odgovarajući uslovi za pružanje pomoći i podrške detetu. Navedene kategorije su samo jedan od elemenata koji nam govore o tome kakva i kolika pomoć je potrebna detetu.