Termini integracija i inkluzija često se koriste alternativno, kao da označavaju iste procese. Korisno je razjasniti njihova različita značenja, kako bi ljudi u praksi koristili isti jezik i bolje se razumeli.
INTEGRACIJA dece sa smetnjama u razvoju u redovne škole podrazumeva premeštanje/ubacivanje dece u postojeći sistem obrazovanja, bez prilagođavanja njihovim posebnim obrazovnim potrebama. Integrativni pristup zahteva od deteta da se promeni i prilagodi školi, kako bi se uklopilo u školsku sredinu, pri čemu je naglasak na školskom postignuću. Nastavni plan i program je u centru nastavnog procesa, a ne dete sa svojim specifičnim mogućnostima, znanjima, interesovanjima, iskustvom. Ako dete ne uspe da se prilagodi postaje neuspešno i isključeno. U najboljem slučaju dete se premešta u specijalnu školu, što često podrazumeva i zmeštanje iz svoje prirodne sredine, jer u mnogim mestima u Srbiji, specijalne škole ne postoje.
Integracija ima svoju osnovu u medicinskom modelu ometenosti, koji ometenost tretira isključivo kao problem ili nedostatak individue, koja se mora korigovati, lečiti, rehabilitovati i menjati, kako bi mogla da se prilagodi školskom sistemu i društvu u celini. Sav teret ometenosti je na detetu sa smetnjama u razvoju i njegovoj porodici. Dete se posmatra kroz ometenost i dijagnozu, a podrška koja mu se pruža u zaštićenim uslovima (domovi, bolnice, internati) ima za cilj njegovo menjanje, kako bi se moglo uklopiti u prirodnu sredinu. Na primer, dete sa oštećenjem sluha može nositi slušni aparat i od njega se očekuje da nauči da govori kako bi se uklopilo. Ali, od nastavnika i ostale dece se ne očekuje da nauče jezik znakova ili druge oblike komunikacije. Od deteta sa smetnjama u razvoju očekuju se obrazovna postignuća propisana nastavnim planom i programom, kako bi moglo da prelazi iz razreda u razred, inače će morati da ponavlja ili će biti primorano da odustane.
Nasuprot medicinskom modelu, socijalni model ne tretira ometenost samo kao problem individue, već i kao problem društva. Društvo se mora menjati i prilagođavati kako bi izašlo u susret specifičnim potrebama svakog pojedinca - kroz novu zakonodavnu politiku, novu obrazovnu i socijalnu politiku i prilagodjavanjem društvenih institucija kroz uklanjanje raznovrsnih barijera u okruženju od arhitektonskih do psihosocijalnih. Zato je neophodno ometenost posmatrati kao problem društva i prihvatiti odgovornost da položaj i kvalitet života dece sa smetnjama u razvoju i osoba sa invaliditetom zavisi od stepena prilagođenosti društva.
Integrativno obrazovanje često se shvata kao stepenica ka inkluzivnom obrazovanju. Međutim, glavno ograničenje integrativnog obrazovanja leži u činjenici da dok god školski sistem ostaje rigidan, samo deca sa određenim, blažim smetnjama u razvoju mogu biti uspešno uključena. Neka deca sa smetnjama u razvoju ne mogu nikada biti dovoljno “pripremljena” ili “rehabilitovana” da bi bila prihvaćena u tradicionalnoj, redovnoj učionici.
INKLUZIJA je filozofija zasnovana na uverenju da svaki čovek ima jednaka prava i mogućnosti bez obzira na individualne razlike. U inkluzivnom društvu je svaka osoba poštovana i prihvaćena kao ljudsko biće. Inkluzija u prvom redu podrazumeva pružanje jednakih mogućnosti svima, kao i maksimalnu fleksibilnost u zadovoljavanju specifičnih obrazovnih i širih društvenih potreba sve dece.
U inkluzivnom obrazovanju su sva deca različita, a škola i obrazovni sistem treba da se prilagode, kako bi odgovorili potrebama svih učenika – kako onih koji imaju smetnje u razvoju, tako i onih koji ih nemaju, što sa sobom nosi neizbežne promene u oblasti školske kulture, politike i prakse. To je obrazovni sistem otvoren za svu decu, usredsređen na individualne potencijale koje deca donose u školu, umesto na njihove uočljive slabosti, s posebnim naglaskom na njihovu mogućnost učestvovanja u svakodnevnom životu škole i lokalne zajednice, kao i uklanjanje fizičkih ili društvenih prepreka u okruženju u kojem žive.
Međutim, inkluzija ne znači asimilovanje, ili ista očekivanja od svih. Inkluzija podrazumeva obavezne izmene i prilagođavanje redovnog sistema ali i društva, kako bi kvalitetnim obrazovanjem bila obuhvaćena i deca koja su isključena zbog siromaštva, nepoznavanja jezika, pola, nacionalne ili verske pripadnosti, ili ometenosti..
Zašto inkluzija?
Postoji mnoštvo razloga za inkluzivno obrazovanje.
Osnovni razlozi nalaze se u oblasti ljudskih prava kao i prava na obrazovanje na kojima počivaju međunarodni dokumenti, koje je i naša zemlja ratifikovala. Najvažniji od njih su:
Domaći dokumenti koji promovišu inkluziju su:
Tu su i ekonomski i socijalni razlozi. Ekonomski razlozi leže u činjenici da su škole u kojima se obrazuju sva deca, finansijski isplativije od održavanja kompleksnog sistema specijalnih škola, dok se socijalni razlozi uglavnom odnose na sledeće činjenice :
Integracija ima svoju osnovu u medicinskom modelu ometenosti, koji ometenost tretira isključivo kao problem ili nedostatak individue, koja se mora korigovati, lečiti, rehabilitovati i menjati, kako bi mogla da se prilagodi školskom sistemu i društvu u celini. Sav teret ometenosti je na detetu sa smetnjama u razvoju i njegovoj porodici. Dete se posmatra kroz ometenost i dijagnozu, a podrška koja mu se pruža u zaštićenim uslovima (domovi, bolnice, internati) ima za cilj njegovo menjanje, kako bi se moglo uklopiti u prirodnu sredinu. Na primer, dete sa oštećenjem sluha može nositi slušni aparat i od njega se očekuje da nauči da govori kako bi se uklopilo. Ali, od nastavnika i ostale dece se ne očekuje da nauče jezik znakova ili druge oblike komunikacije. Od deteta sa smetnjama u razvoju očekuju se obrazovna postignuća propisana nastavnim planom i programom, kako bi moglo da prelazi iz razreda u razred, inače će morati da ponavlja ili će biti primorano da odustane.
Nasuprot medicinskom modelu, socijalni model ne tretira ometenost samo kao problem individue, već i kao problem društva. Društvo se mora menjati i prilagođavati kako bi izašlo u susret specifičnim potrebama svakog pojedinca - kroz novu zakonodavnu politiku, novu obrazovnu i socijalnu politiku i prilagodjavanjem društvenih institucija kroz uklanjanje raznovrsnih barijera u okruženju od arhitektonskih do psihosocijalnih. Zato je neophodno ometenost posmatrati kao problem društva i prihvatiti odgovornost da položaj i kvalitet života dece sa smetnjama u razvoju i osoba sa invaliditetom zavisi od stepena prilagođenosti društva.
Integrativno obrazovanje često se shvata kao stepenica ka inkluzivnom obrazovanju. Međutim, glavno ograničenje integrativnog obrazovanja leži u činjenici da dok god školski sistem ostaje rigidan, samo deca sa određenim, blažim smetnjama u razvoju mogu biti uspešno uključena. Neka deca sa smetnjama u razvoju ne mogu nikada biti dovoljno “pripremljena” ili “rehabilitovana” da bi bila prihvaćena u tradicionalnoj, redovnoj učionici.
INKLUZIJA je filozofija zasnovana na uverenju da svaki čovek ima jednaka prava i mogućnosti bez obzira na individualne razlike. U inkluzivnom društvu je svaka osoba poštovana i prihvaćena kao ljudsko biće. Inkluzija u prvom redu podrazumeva pružanje jednakih mogućnosti svima, kao i maksimalnu fleksibilnost u zadovoljavanju specifičnih obrazovnih i širih društvenih potreba sve dece.
U inkluzivnom obrazovanju su sva deca različita, a škola i obrazovni sistem treba da se prilagode, kako bi odgovorili potrebama svih učenika – kako onih koji imaju smetnje u razvoju, tako i onih koji ih nemaju, što sa sobom nosi neizbežne promene u oblasti školske kulture, politike i prakse. To je obrazovni sistem otvoren za svu decu, usredsređen na individualne potencijale koje deca donose u školu, umesto na njihove uočljive slabosti, s posebnim naglaskom na njihovu mogućnost učestvovanja u svakodnevnom životu škole i lokalne zajednice, kao i uklanjanje fizičkih ili društvenih prepreka u okruženju u kojem žive.
Međutim, inkluzija ne znači asimilovanje, ili ista očekivanja od svih. Inkluzija podrazumeva obavezne izmene i prilagođavanje redovnog sistema ali i društva, kako bi kvalitetnim obrazovanjem bila obuhvaćena i deca koja su isključena zbog siromaštva, nepoznavanja jezika, pola, nacionalne ili verske pripadnosti, ili ometenosti..
Zašto inkluzija?
Postoji mnoštvo razloga za inkluzivno obrazovanje.
Osnovni razlozi nalaze se u oblasti ljudskih prava kao i prava na obrazovanje na kojima počivaju međunarodni dokumenti, koje je i naša zemlja ratifikovala. Najvažniji od njih su:
- Univerzalna Deklaracija o ljudskim pravima (1948.)
- UN Konvencija o pravima deteta (UN 1989.)
- Saopštenja iz Salamanke/Okvirni principi za delovanje (1994.)
- Standardna pravila UN o izjednačavanju mogućnosti za ometene osobe (1993.)
- Svetski forum o obrazovanju za sve i Okvir za delovanje, (Dakar 2000.)
- Milenijumska deklaracija UN (2002.)
- Konvencija UN o pravima ometenih osoba (april 2006.)
Domaći dokumenti koji promovišu inkluziju su:
- Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (2003.)
- Strategija za smanjenje siromaštva – Vlada Republike Srbije (2003.)
- Nacionalni plan akcije za decu - Savet za prava deteta RS (2004.)
- Strategija MPS za period 2005 – 2010 (maj 2005.)
- Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom (2006.)
Tu su i ekonomski i socijalni razlozi. Ekonomski razlozi leže u činjenici da su škole u kojima se obrazuju sva deca, finansijski isplativije od održavanja kompleksnog sistema specijalnih škola, dok se socijalni razlozi uglavnom odnose na sledeće činjenice :
- Zajedničko školovanje dovodi do promena stavova prema različitosti.
- Stvara se osnova za društvo u kome svi ljudi žive zajedno u miru.
- Razlike među ljudima su prirodne, doprinose bogatstvu svake zajednice i treba ih ispoljitii u školama.
...........................
Preuzeto od: Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju, NSHC, 2008.
Нема коментара:
Постави коментар
Pišite, komentarišite, predlažite, kritikujte, postanite član ovog foruma.
Vaš mali komentar može biti veliki doprinos uspostavljanju boljitka za veselo detinjstvo svakog deteta.