Pogled na hraniteljstvo iz ugla prosvećenosti

Izgleda da nam je nacija zaista funkcionalno nepismena. Koliko nas srbenda poznajemo rad Vuka Karadžića, Dositeja Obradovića, Zorana Đinđića? Koliko smo pročitali napisanih stranica o prosvetiteljstvu sebe samih? 

Priznajem i nosim greh što sam tek skoro naučio (bolje ikad nego nikad) da najveća prepreka naučno istraživačkom radu su nepobeđene slabosti sopstvenog karaktera zbog kojih čovek ne postavlja pitanje šta istina jeste, već šta bi on želeo da je istina. Samo oslobodjen od sujete i ostalih greha čovek može nepristrasno, trezveno i objektivno da razmišlja na putu spoznaje istine.

Čovek treba da ima osećanja adekvatna stvarnosti; da oseća radost kada je svedok dobroga i lepoga, da oseća gnev kada je svedok nepravde, da oseća strah u opasnosti i da oseća tugu kada je svedok gubitka. 

Međutim, Nadređena osoba ne može da podnese susret sa neprijatnim osećanjima, jer je zavisan od prijatnih osećanja kojima ugušuje svest o sopstvenom duhovnom hendikepu. Umesto da reformiše neispravne pokretačke motive nadređena osoba psihološkim trikovima pokušava da iz uma i osećanja podređenih ljudi izbaci povode za njihovu želju za reformisanjem neispravnih pokretačkih motiva. Kada je svedok nepravde, umesto da ima osećanje gneva adekvatno stvarnosti, on zavarava um nosioca reforme pod geslom "To je proces koji traje" ili „Korak po korak“ . Nešto o vremenskoj dimenziji „procesa koji traje“ i „korak po korak“ možemo naći u svim strategijama i za ovo i za ono i za sve drugo. Bez obzira za koga su strategije pisane one nisu zakonom obavezujuće, a ko jesu onda je zajednica ušla u „vrzino kolo“. 

Nesazrelost ličnosti koja je posledica odbacivanja prosvetiteljstva rezultuje time da savremeni čovek nije u stanju da ima osećanja adekvatna stvarnosti a da mu ne predstavljaju iskušenja: neprijatna da prizna svoje greške (i izvuče pouku), a pozitivna da zbog zloupotrebe radne funkcije (i nadležnosti u donošenju odluka) postane sebičan i ponosit. 

Zar nije već sve napisano o hraniteljstvu? I šta dalje pisati o hraniteljstvu Srbije? 

Izgleda da će ipak jedna tema koja se zove istina ostati još dugo aktuelna, onoliko dugo koliko koliko se nalazimo u „procesu koji traje“ . Istina može biti onakva kakvu je mi sami doživljamo i ona driga kako je drugi doživljavaju. Ona može biti oficijalna i nezvanična, Takođe može biti realna i ona druga za koju čovek misli da je realna. Dakle istina uvek ima lice i naličje. 

Jedna istina o kojij sam nekoliko puta pisao to su masni naslovi o hraniteljstvu kao „unosnom biznisu“ ili „izvoru dobre zarade“ koje, iz sopstvenog novinarskog amaterizma ili pak po nečijoj direktivi, novinari podupiru podnaslovom „država plaća 300 eura za jedno dete na hraniteljskom smeštaju“. Realna je istina da hraniteljsko lice za svoj rad na odgoju deteta bez roditeljskog staranja (dete sa posebnim potrebama, sa smetnjama u razvoju ili sa nekom vrstom hendikepa) dobija iz državne kase 100 do 110 evra u dinarskoj protivrednosti. Zašto se za ovaj „biznis“ ne interesuju zaposleni u ministarskim resorima, članovi upravnih odbora srpskih kompanija, lokalni funkcioneri i na kraju, socijalni radnici?

Da me nebi pogrešno shvatili i da neko od slučajnih čitalaca ovog bloga ne pomisli da sam „alav za pare“ (takve srećem svaki dan) pisaću o istini od koje hraniteljska osoba ne ostvaruje ličnu materijalnu korist. 

1. Najveći broj hraniteljskih lica ne može ostvariti građansko pravo na prijem nadoknade za svoj rad preko tekućih računa građana kod Poštanske štedionice. Zakon predviđa to građansko pravo ali ne postoje instrumenti za primenu zakonskih odredbi. Hraniteljska lica tako ostaju bez dokaza o kreditnoj sposobnosti i prava na svakodnevni uvid o finansijskom prilivu za svoj hraniteljski rad. 

2. Hraniteljskim osobama koje neguju dete sa posebnim potrebama, sa smetnjama u razvoju ili sa nekom vrstom hendikepa. još od daleke 2004.godine, i danas nije priznat status specijalizovanog hranitelja. 

3. Deca se i danas smeštaju u hraniteljske porodice bez jednokratne pomoći za prvi smeštaj deteta u hraniteljsku porodicu. Zakonske regulative predviđaju ovu dužnost lokalnih vlasti ali ne postoje instrumenti za primenu ove regulative. Da se podsetimo: ovaj vid pomoći ima za cilj da hranitelj finansijski “premosti” potrebe deteta do regulisanja rešenja i prve isplate nadoknade za detetove potrebe. Za “iskakanje” iz ovih obaveza piaćemo drugom prilikom i na drugom mestu. 

4. Kako državne i lokalne institucije vide rešenja za podršku mladima koji izlaze iz hraniteljstva a nemaju mogućnost za samostalni život? Državno-lokalna institucija raskida ugovor sa hraniteljskom osobom nakon izlaska korisnika iz hraniteljske zaštite zbog jednog od razloga predviđenim zakonom. “Kuća na pola puta”, “prelazno stanovanje” “samostalan život uz podršku” su projekti koji nisu zaživeli u praksi. Kuda idu ta odrasla seca posle izlaska iz hraniteljstva. Mali je broj hraniteljskih osoba koje, i pored najbolje svoje želje imaju i mogućnost da bivše korisnike “zadrže pod svojim krovom”. Kažu nam “to nije vaša briga”. Ja ne mogu da zamislim čoveka koji ne treba da se brine za budućnost mladog ljudskog bića. U toj priči ima još jedan psihološki moment. Odmah da se ograničim pred ovlašćenim edukatorima iz regionalnih i lokalnih centara. Ne, nije u pitanju emotivno vezivanje hraniteljske osobe za dete (korisnika). Ovde postavljam pitanje: da li još neko (osim članova hraniteljskih porodica) razume prirodno razvijene pozitivne emocije kod deteta prema hraniteljskom domu? Hraniteljska porodica (u većini slučajeva) ostaje jedini oslonac bivšem korisniku porodičnog smeštaja. Počinjem da razmišljam kako se društvena obaveza prema ovoj ranjivoj grupaciji velikim delom oslanja upravo na prirodno izgrađene emotivne veze između korisnika i pružaovca hraniteljskih usluga. Voleo bih da nisam u pravu ali… 

5. Pitanje dečjeg dodatka;

Ako imate hranitelja sa izvorima prihoda koji su ispod cenzusa za dečji dodatak onda se otvaraju neka nezgodna pitanja. Ja ovde prepoznajem i jedan oblik separacije deteta prema socijalnom status. No, moj lični stav je moje građansko pravo i nije obavezujuće za institucije i instate koji su plaćeni da realizuju nacionalnu politiku. Verujem da bi pravobranilac za zaštitu ravnopravnosti trebao da javno izusti svoje mišljenje. 

6. Pitanje personalnog asistenta ili ličnog pratioca deteta sa smetnjama u razvoju;

Obraćaju mi se hranitelji čak i neki roditelji sa raznim pitanjima a koja ih povezuje zajednička nit: Kako da dete ostvari pravo na personalnog asistenta? 

Pravilnika o dodatnoj obrazovnoj, zdravstvenoj i socijalnoj podršci bliže definiše neposredne i posredne oblike podrške deci sa smetnjama u razvoju. Osim interresornih komisija sa kojima građani uglavnom nisu zadovoljni, drugih instrumenata nemamo. Ne uklanjaju se fizičke barijere, ne upošljavaju se defektolozo kao personalni asistenti nastavnog kadra. Za rezultat imamo činjenicu da veći broj nastavnog osoblja izbegava rad sa decom koja su u stanju dodatnih potreba. 

Odgovor na neke od ovih pitanja članice Asocijacije hranitelja usvojitelja pokušali su da potraže na zajedničkom sastanku 12.09.2009. sa predstavnicom Regionalnog centra za porodični smeštaj dece i omladine – Beograd. Tim sastankom otvoren je jedan od “procesa koji traje” dan danas. Nije predložen ni jedan jedini odgovor na bilo koje tadašnje pitanje. 

U okviru ciklusa panel diskusija koji je sastavni deo projekta “Gradimo visikokvalitetnu mrežu hraniteljstva”, na zakazanom susretu u Ćićevac (09.02.2012.) nije se pojavio nijedan predstavnik Regionalnog centra za porodični smeštaj – Ćuprija. Poziv je uredno upućen i prisustvo je potvrđeno ali je dan pre održavana susreta otkazano(!) 

I tako pitanja ostaju do daljeg bez odgovora. Građani su posredstvom medija upoznati sa jednom istinom - istinom o lakoj zaradi novca, a hraniteljska lica su upoznata sa drugom istinom - životnom pričom u kojoj se zajednica unapred pomirila sa pričom o predodređenoj sudbinom nesrećne siročadi. 

Da li je u pitanju samo moja patetika ili dvostruki aršin za ocenjivanje istine, odgovor potražite sami.