Razlika između informacije i dezinformacije

Ne znam kako da napišem demanti na tekst iznet u javnost a da pri mom damantovanju ne „povredim“ bilo čiju veličinu. S obzirom da se od 2004. godine intezivno bavim temom hraniteljstva, ne mogu sa odobravanjem da pređem preko neistinitih informacija, ili dezinformacija koje se plasiraju u javnost. 

Najpre da citiram integralni tekst objavljen u Večernjim NOVOSTIMA (on line), (B. STJELJA) 27. mart 2012. 20:55 pod naslovom „Triput više dece za hraniteljskim stolom“ i dramatičnim (?) pod naslovom „U Srbiji je poslednjih godina dramatično povećan broj hraniteljskih porodica. Hranitelji na obuci, jer je gotovo polovina mališana trpela zlostavljanja u svojoj biološkoj porodici“ 

Kao prvo, ne vidim zašto je povećan broj interesenata za hraniteljstvo postao dramatičan. Kao drugo ne vidm u čemu je vest "da je gotovo polovina mališana trpela zlostavljanja u svojoj biološkoj porodici" postala vest. Dobro je poznato već godinama da se deca izmeštaju iz bioloških porodica iz ovog ali i iz drugih razloga.

Ipak pročitajmo tekst, svaki red i svaki međured.

Preuzeto sa integralnim tekstom

„BROJ porodica koje žele da podižu tuđu decu u poslednjih osam godina se utrostručio! U ovom trenutku, o 5.542 dečaka i devojčica brine čak 4.016 hraniteljskih porodica. 

- Samo za poslednjih pola godine spisak hranitelja duži je za 89 adresa u kojima se naselilo 163 dece - priča Suzana Paunović, pomoćnik ministra u Sektoru za socijalnu zaštitu Ministarstva rada i socijalne politike. - A pošto je tim porodicama neophodna i podrška države, mi ćemo im je pružati kroz Centre za porodični smeštaj. Prvi je sa radom počeo beogradski, a prošle godine otvorili smo iste takve centre i u Ćupriji, Nišu i Kragujevcu. 

Prema njenim rečima, u tim će se centrima budući hranitelji obučavati, dok će stručni radnici izveštavati lokalne centre za socijalni rad koliko su parovi u tome uspešni. 

- Rad sa ovom decom je veoma težak i zahteva apsolutnu posvećenost jer je najmanje 50 odsto mališana pretrpelo teška fizička i psihička zlostavljanja u svojoj biološkoj porodici - objašnjava Dobrila Grujić, direktor Centra za porodični smeštaj u Beogradu. 

Grujićeva dodaje i da među decom koja su našla svoje nove "privremene" porodice čak 15 odsto ima smetnje u razvoju. 

Hranitelji za svoj "posao" svakoga meseca dobijaju "platu" od 11.000 dinara za prvo dete, a za svako sledeće po još 6.500. I deci u tim porodicama je zagarantovan džeparac, po 21.000 dinara mesečno, s tim da onima sa smetnjama u razvoju pripada i određeni dodatak od 3.500 do 10.000 dinara. 

KONTROLA NA DVE GODINE 

Mogućnosti da hranitelji iskorišćavaju svoje nove stanare za rad i pomoć kod kuće svedene su na minimum jer se ove porodice redovno kontrolišu, a uvedene su i detaljne revizije koje će se sprovoditi na svake dve godine.“ 

Sada ja samom sebi dajem reč. Moj blog, moja reč, moja istina.

Ako je hranitelj postao institut za pružanje socijalne usluge porodičnog smeštaja normalno je da za svoju uslugu dobije naknadu. Drugo je pitanje vrednovanje ove usluge koja se vrednuje ispod najniže cene rada ostvarenog po ogovoru o radnom odnosu, jer hranitelj svoju uslugu realizuje na osnovu ugovora o delu /teretnog ugovora ili kako se već to pravno definiše. Dakle, hranitelj i roditelj ne mogu u isti koš. Dakle radi se o dve različite pravne katgorije. Kategorija hranitelja čak osporava pravo hranitelju da svoju naknadu prima preko tekućeg računa građana kod Poštanske štedionice čime mu je uskraćena mogućnost izlistavanja uplata ali i dokazivanje kreditne sposobnosti.

Ako sam već pomenuo nadoknade za hraniteljski rad onda me to obavezuje da upoznam javnost i sa sledećom činjenicom. Uz neto naknade za pomenuti rad sledi i obaveza poslodavca (Ministarstva za rad i socijalnu politiku) da uplati i doprinos za penzijsko osiguranje. Poslodavac to i čini ali proporcionalnom neto iznosu (kako to i zakon nalaže) što preračunato na godišnjem nivou iznosi oko pola godine penzijskog staža za jednu kalendarsku godinu. Dakle, za svoj godiišnji rad (365 dana) hranitelj ima uplaćen penzijski staž koji ne pokriva celu godinu dana hraniteljskog rada. 

„Frljanje“ sa novčanim iznosima po novinarskim stupcima ali i nacionalnim televizijama dovodi hranitelje u konfliktne situacije prema ostalim građanima i formira generalno negativnu sliku o ljudima koji svojim radom nastoje promovisati vrednost ljudskog života. 

Podzakonskim aktom predviđeni džeparac deca ostvaruju sa navršenih 7 godina starosne dobi i to pod uslovom da su na redovnom školovanju a koji je do sada iznosio oko 2.300 dinara. Naveden iznos „zagarantovanog džeparca“ u pomenutom tekstu predstavlja troškove za pokrivanje potrebe za pravilan razvoj jednog deteta. Kome normalnom pada na pamet nebuloza da hranitelj iz moralnih osećanja treba da prihvata i hrani decu koja su postala rezultat društvene devijacije. 

U tekstu se dalje navodi „s tim da onima sa smetnjama u razvoju pripada i određeni dodatak od 3.500 do 10.000 dinara.“ Ovo stoji kao mogućnost a ne kao obaveza. Da pojasnim. Ako voditelj slučaja (radnik centra zadužen za dete) oceni za potrebu može svoj predlog na ime povećanih troškova dostaviti Ministarstvu radi donošenja rešenja i to samo ako dete nije ostvarilo pravo na tuđu negu. Dakle, ovo nije pravilo već samo mogućnost u ograničenom trajanju, obično do 3 meseca a ređe nešto duže. Dalje, hranitelj koji se brine/stara o detetu koje i ostvari pravo na tuđu negu nema povećanu nadoknadu za svoj rad iako se ova kategorija često spominje u kontekstu specijalizovanog hraniteljstva za koje je predviđena uvećana naknada. 

Tako je bar u praksi. Treba li da podsetim da od svog novca koji je namenjen za pravilan razvoj deteta država uzme natrag svojih 18%. 

Drage moje dileje. Hraniteljima ne cvetaju karanfili na belom vunenom tepihu. Ako niste znali, upoznaću vas sa gorkom istinom: Deca bez roditeljskog staranja po definiciji su svrstana u grupu dece sarkastično nazvene „deca sa posebnim potrebama“ http://hranitelj.blogspot.com/2011/08/deca-sa-posebnim-potrebama.html i nema isto značenje sa „smetnjama u razvoju“. Trebate znati da su to obična deca čije se potrebe za socijalizacijom zadovoljavaju na nekonfekcionalan način. Babe su babe, žabe su žabe, a deca su deca. Za civilizovanu zajednicu najisplatljivija je investicija ulaganje u decu. Koliko budemo uložili na decu takvu ćemo decu imati. I ne trebamo zaboraviti da će nam deca određivati kvalitet starosti proporcionalno kvalitetu mladosti koju smo im pružili. Za one druge dovoljno je iće i piće. 

I na kraju, nisu svi hranitelji kompetentni i ako su im službeno priznate kompetencije i nisu nekompetentni oni koji „talasaju“ ca ciljem izdvajanja kukolja iz žita. Ili da prevedem, da li su zajednici potrebni podobni ili poslušni hranitelji?