Имамо ли право да затварамо очи пред реалношћу?
На Западу је усвајање деце постало робно-новчана и техничка операција. Децу продају и купују као ствари. За купљену децу важи „период под гаранцијом“ - као и за сваку другу робу. Заједно са одбацивањем права деце да одрастају у природном породичном окружењу, одбацује се хуманистичка педагогија, што значи педагошки систем који се заснива на настојању да се оплемени природно биће човека путем породице као оплемењене природне заједнице. Истовремено, лишавање деце родитељске љубави и поштовања узрок је најтежих менталних болести и најгорих облика друштвене патологије.
Основно право деце је право на будућност, а то значи право на хумани свет и на здраву животну средину. Реализовање потреба деце као људских и природних бића постало је питање опстанка Србије. Настојање ултралибералне групације јесте да број становника у Србији (са српским националним опредељењем) сведе на националну мањину. У том контексту, деца нису више „највеће благо“, већ највећа опасност за опстанак Српске државе. Све гласнији захтеви геј групације за „признавање права“ води ка уништавању „прекобројних“ Срба. То се најлакше постиже систематским уништавањем деце као животворне снаге једног друштва и претварање Србије у орган телесно и ментално дегенерисаног метузалема.
Каква је природа „права хомосексуалаца“ може се видети у односу према остваривању права деце. Каква је то „хуманост“ која се обрачунава са основним потребама и правима деце? Уместо борбе за очување породице и у том контексту борбе за право деце да имају оба рoдитеља, оца и мајку, и њихову љубав и бригу, инсистира се на „праву хомосексуалаца да усвајају децу“. Истовремено, заједница деце са једнополним „родитељима“ постаје узор за „породицу будућности“. Усвајање деце није само један од начина „решавања проблема“ деце без родитеља, већ је постао принцип на коме се заснива хомосексуални брак. Усвајање деце заснива се на последицама које ствара ултралиберализам као par excellence нехумани поредак, тачније, на лишавању деце могућности да задовоље своје основне људске потребе. Усвајање подразумева да су деца лишена својих природних родитеља, односно, да су лишена права да имају оца и мајку. Уместо „отац“ и „мајка“, на Западу у личним документима све чешће стоји „први и други родитељ“.
Требамо имати на уму да психолошки основ хомосексуалности није потреба еманципованих људских бића за љубављу, већ страх од усамљености, одбачености, неизвесности... Усамљеничко безнађе је тло на коме се најуспешније развија ултралибералистичко семе зла.
„Покрет хомосексуалаца“ заснива се на редукованој људскости и дегенерисаној друштвености. Човек долази до своје људске самосвојности и друштвености путем своје сексуалности, а не преко грађанског статуса, класне припадности, националне самосвести, породице, културе, политичких и религиозних убеђења... „Понос“ се не везује за борбу за слободу, за национални опстанак и друштвену правду, за очување природе и човечанства... већ за (хомо)сексуалност која има анти-егзистенцијални карактер. Хомосексуалци нису „поносни“ зато што су људи, већ зато што су „пе....“ и „лез...“. Сексуалност више није лична ствар, већ добија спектакуларну јавну промоцију.
„Борба за права хомосексуалаца“ нема хуманистички, већ политички карактер и служи очувању постојећег стања. Наметањем питања „остваривања права хомосексуалаца“ уклањају се са јавне сцене питања од којих зависи опстанак Србије и слобода човека: биолошко пропадање народа, беспоштедна пљачка радних слојева, умирање од болести и глади, наркоманије, криминализовање друштва, неписменост, усамљеност, уништавање целовитог српског народа од стране „демократског“ Запада. Истовремено, „борба за права хомосексуалаца“ постаје уношење раздора међу људе на темељу њиховог сексуалног опредељења са чиме се разбијају они облици друштвености (национална и класна интеграција) који пружају могућност човеку да опстане и оствари слободу. Уместо да се тежи хуманом друштву и истинској људскости, „решење проблема“ хомосексуалаца тражи се опстанак ултра либерализма који производи најгоре облике друштвене патологије.
Треба правити разлику између хомосексуалаца који су еманциповани људи и хомосексуалаца чији се поглед на свет и будућност заснива на њиховој сексуалној оријентацији. Први су у стању да сагледају хомосексуалност као друштвену појаву у контексту борбе за опстанак човечанства и стварања хуманог света; други су лишени критичке и визионарске свести и безнадежно су заглибљени у блату ултралиберализма. Еманципација хомосексуалаца као људи од хомосексуалности само је један од облика у коме се човек ослобађа неприродних и нехуманих потреба које је ултралиберализам створио у човеку.
Зато су од прворазредног значаја грађанске организације и иницијативе које извлаче људе из њихових усамљеничких јазбина и пружају им могућност да, борећи се против нехуманог друштва, доживе себе као друштвена бића. У борби за опстанак Србије и за стварање хумане заједнице у први план ће избити оне особености људи које их спајају и чине људима. Мислите ли да хранитељи и њихове породице не поседују те особености, или да то није њихово основно опредељење?
Можете ли замислити једнополну хранитељску породицу која ће неговати дете у складу са „најбољим интересом детета“?
На Западу је усвајање деце постало робно-новчана и техничка операција. Децу продају и купују као ствари. За купљену децу важи „период под гаранцијом“ - као и за сваку другу робу. Заједно са одбацивањем права деце да одрастају у природном породичном окружењу, одбацује се хуманистичка педагогија, што значи педагошки систем који се заснива на настојању да се оплемени природно биће човека путем породице као оплемењене природне заједнице. Истовремено, лишавање деце родитељске љубави и поштовања узрок је најтежих менталних болести и најгорих облика друштвене патологије.
Основно право деце је право на будућност, а то значи право на хумани свет и на здраву животну средину. Реализовање потреба деце као људских и природних бића постало је питање опстанка Србије. Настојање ултралибералне групације јесте да број становника у Србији (са српским националним опредељењем) сведе на националну мањину. У том контексту, деца нису више „највеће благо“, већ највећа опасност за опстанак Српске државе. Све гласнији захтеви геј групације за „признавање права“ води ка уништавању „прекобројних“ Срба. То се најлакше постиже систематским уништавањем деце као животворне снаге једног друштва и претварање Србије у орган телесно и ментално дегенерисаног метузалема.
Каква је природа „права хомосексуалаца“ може се видети у односу према остваривању права деце. Каква је то „хуманост“ која се обрачунава са основним потребама и правима деце? Уместо борбе за очување породице и у том контексту борбе за право деце да имају оба рoдитеља, оца и мајку, и њихову љубав и бригу, инсистира се на „праву хомосексуалаца да усвајају децу“. Истовремено, заједница деце са једнополним „родитељима“ постаје узор за „породицу будућности“. Усвајање деце није само један од начина „решавања проблема“ деце без родитеља, већ је постао принцип на коме се заснива хомосексуални брак. Усвајање деце заснива се на последицама које ствара ултралиберализам као par excellence нехумани поредак, тачније, на лишавању деце могућности да задовоље своје основне људске потребе. Усвајање подразумева да су деца лишена својих природних родитеља, односно, да су лишена права да имају оца и мајку. Уместо „отац“ и „мајка“, на Западу у личним документима све чешће стоји „први и други родитељ“.
Требамо имати на уму да психолошки основ хомосексуалности није потреба еманципованих људских бића за љубављу, већ страх од усамљености, одбачености, неизвесности... Усамљеничко безнађе је тло на коме се најуспешније развија ултралибералистичко семе зла.
„Покрет хомосексуалаца“ заснива се на редукованој људскости и дегенерисаној друштвености. Човек долази до своје људске самосвојности и друштвености путем своје сексуалности, а не преко грађанског статуса, класне припадности, националне самосвести, породице, културе, политичких и религиозних убеђења... „Понос“ се не везује за борбу за слободу, за национални опстанак и друштвену правду, за очување природе и човечанства... већ за (хомо)сексуалност која има анти-егзистенцијални карактер. Хомосексуалци нису „поносни“ зато што су људи, већ зато што су „пе....“ и „лез...“. Сексуалност више није лична ствар, већ добија спектакуларну јавну промоцију.
„Борба за права хомосексуалаца“ нема хуманистички, већ политички карактер и служи очувању постојећег стања. Наметањем питања „остваривања права хомосексуалаца“ уклањају се са јавне сцене питања од којих зависи опстанак Србије и слобода човека: биолошко пропадање народа, беспоштедна пљачка радних слојева, умирање од болести и глади, наркоманије, криминализовање друштва, неписменост, усамљеност, уништавање целовитог српског народа од стране „демократског“ Запада. Истовремено, „борба за права хомосексуалаца“ постаје уношење раздора међу људе на темељу њиховог сексуалног опредељења са чиме се разбијају они облици друштвености (национална и класна интеграција) који пружају могућност човеку да опстане и оствари слободу. Уместо да се тежи хуманом друштву и истинској људскости, „решење проблема“ хомосексуалаца тражи се опстанак ултра либерализма који производи најгоре облике друштвене патологије.
Треба правити разлику између хомосексуалаца који су еманциповани људи и хомосексуалаца чији се поглед на свет и будућност заснива на њиховој сексуалној оријентацији. Први су у стању да сагледају хомосексуалност као друштвену појаву у контексту борбе за опстанак човечанства и стварања хуманог света; други су лишени критичке и визионарске свести и безнадежно су заглибљени у блату ултралиберализма. Еманципација хомосексуалаца као људи од хомосексуалности само је један од облика у коме се човек ослобађа неприродних и нехуманих потреба које је ултралиберализам створио у човеку.
Зато су од прворазредног значаја грађанске организације и иницијативе које извлаче људе из њихових усамљеничких јазбина и пружају им могућност да, борећи се против нехуманог друштва, доживе себе као друштвена бића. У борби за опстанак Србије и за стварање хумане заједнице у први план ће избити оне особености људи које их спајају и чине људима. Мислите ли да хранитељи и њихове породице не поседују те особености, или да то није њихово основно опредељење?
Можете ли замислити једнополну хранитељску породицу која ће неговати дете у складу са „најбољим интересом детета“?
Нема коментара:
Постави коментар
Pišite, komentarišite, predlažite, kritikujte, postanite član ovog foruma.
Vaš mali komentar može biti veliki doprinos uspostavljanju boljitka za veselo detinjstvo svakog deteta.