Говори Драган Вулевић

Међу регионална конференција „Градимо високо квалитетну мрежу хранитељства као вредност и потребу“ 

04.12.2012. Зајечар 

Говори: Драган Вулевић (дипл. правник, виши саветник, начелник, Министарство рада и социјалне политике) 

Време после мог излагања могли би да употребимо да разговарамо јер, мени ће бити јако значајно да чујем и ваше мишљење јер сам ја као неко ко је одговоран за један део посла у оквиру ... и ја сам добио задатак од мојих претпостављених да усагласим или да испеглам, да изгладим те несугласице. Зато је мени ваше мишљење јако значајно. Али , зашто нам је било потребно да се на одређен начин институционално, стручно и одређене процедуре реализују према закону о социјалној заштити на другачији начин.

Ми сада имамо скоро близу 6.000 деце у хранитељским породицама у око 3.600/700 породица а имамо свега 400 деце, 480 деце у институцијама.  Сад видите која је то разлика. Оно што смо променили, то је на неки начин избора  и добијања опште подобности, да се неко може бавити хранитељством. Процедура, то је јавно овлашћење које мора да се реализује законом , овлашћени орган    о утврђивању о општој подобности. То је код нас рађено од стране центра за социјални рад, па смо константовали да центри за социјални рад, на територији Републике Србије, не да немају стручни кадар који то може да ради него једноставно због начина на који је конципиран центар за социјални рад, а та концепција без обзира на све реформе кроз које су прошле у  10 година није мењана. У центру за социјални рад још увек су помешане и бабе и жабе. И социјална и породично-правна заштита, и помоћ и подршка и материјална давања, и високо стручне терапијске услуге, и да не причам шта све. То једноставно не иде једно са другим.

Друга ствар, то је оно моје чувено, а то све моје колеге из центара за социјални рад знају. Обим посла којим се центар бави је толики и  разнолики да ми личи на један контејнер. Што ја кажем, све оно што здравство не излечи, полиција не похапси, тулишатво не оптужи, судија не осуди,  школа не образује, природа не неки начин хендикепира, родитељи униште -  буп у центар за социјални рад.  У таквој констелацији снага и моћи центара, једноставно ови послови процене подобности хранитеља за бављење хранитељством, пружање помоћи хранитељу у вршењу својих обавеза, пружање подршке и помоћи детету на смештају у хранитељској породици, израда комплетне подобности да баш та породица одговара и може одговорити  баш том детету, некако не иде. Затим контрола хранитељских породица и успостављеног система, поновни прегледи – оно што имамо сада, трогодишњи, да се преиспитује добијена општа подобност хранитеља за вршење хранитељске дужности. Да ли је то могуће при оваквом односу снага, обиму посла, садржају посла, да на квалитетан начин а све у интересу деце која су тамо смештена, може ли да ради центар?  Мој став је да не може. Е, не само зато што је то мој став него зато што су много паметнији од мене смислили да то не може центар.

Формирана је нова институционална база. То су центри за породични смештај, и сад им нешто ново придодато „ и за  усвојење“.  Када смо кренули са том идејом у реформу  центри за породични смештај и усвојење било је речено да ће - и била је тада могућност, то је било доба развијене транзиције, тада смо имали пара ко блата, тада смо имали суфицит у буџету, могли смо да креирамо нешто што би могло финансијски да се испрати – било је речи да се створи на територији Републике Србије 15 регионалних центара за породични смештај који би пратили институционално развој хранитељства у свим овим сегментима, а посебно у сегменту припреме која би била оно основно, припреме хранитеља за обављање хранитељске дужности, један део процене хранитеља и утврђивање опште подобности за бављење хранитељством, праћење деце на хранитељству, помоћ и подршка детету, надзор над радом хранитеља и тадо даље.  Чак су и неки стандарди уведени у хранитељству да саветник за хранитељство улази у породицу периодично и тако даље.    

Ми смо све то, на неки начин замислили да буде 15 центара. На крају приче стварајући те основе институционалне  ми смо успели да створимо пет.  На територији А.П.Војводина је требало да се реализују три центра. То је требала да организује покрајина. Они то још нису урадили. Вероватно питају, где су наши новци? Још нису то урадили али ја верујем да ће то врло брзо да ураде.

Ја сам својевремено, негде 83. г. био у Словенији, у Домжалама где су два социјална радника имала 400 деце, где су имали јако добро интегрисани систем: дом здравља-школа-друге пратеће службе-развојна саветовалишта, и тако даље, где су могли да одрађују врло квалитетно те социјалне раднице тај део посла. Али, они су имали још нешто јако а то је, апро-про овога о чему сам и госпођи Бабић говорио, питање ових удружења хранитеља, ово је за мене изненађујуће. Могу вам рећи, ја сам чуо да негде нешто постоји, али нисам знао, нисам се уверио, а ја ко неверни Тома, док се не опипам не могу да видим  да то постоји. Ево сад сам се уверио да удружења хранитеља постоје. У тим Домжалама је постојало удружење хранитеља без којег нико без његове сагласности, не мишљења него сагласности ни један хранитељ није могао добити општу подобност за бављење хранитељством, док то удружење ту подобност не верификује . Извините , готово им  је једнако било поверени послови и овлашћења која има и државни орган. Можда, и то је један од праваца где ћемо овај недостатак инфраструктуре за породични смештај превазићи. Можда, још не знам, нисам о томе баш овако размишљао. Али, оно што је, да ту полако приводим крају, оно што је за мене битно, ову идеју код центара за породични смештај развити до краја, потпуно покрити територију са центрима за породични смештај, уколико не желимо да нам се систем  уруши.

А сада, оно што је мој ударни део то су те четри разлике које доводе до правне несигурности

Прва је та где је Правилник о хранитељству (мисли се на стари) каже да се писмени захтев за добијање опште подобности, хранитељ (према породичном закону и оном старом Правилнику о хранитељству)  подноси надлежном центру за социјални рад према месту становања. Нови правилник ( у нацрту) одређује подношење захтева центру за породични смештај.

Друга и трећа ствар су: да се сада не добија општа подобност , него се добија лиценца за бављење хранитељством. То је у ствари, где је хранитељство доведено у позицију као услуга социјалне заштите као и свако друго правно и физичко лице које пружа услуге социјалне заштите треба де се лиценцира. То је сада, по мом ставу, довођење хранитеља у позицију  да постаје институција. Он се бави пружањем одређене услуге социјалне заштите. Дакле, потпуно смо пренебегли (заобишли) онај део што се зове породично правна заштита  оно што јесте изворно и теоријско хранитељство. Али, добро, то може да се испегла. Није то тао непремостиво. Јер, шта ће бити? У Породичном закону се каже: када се добија општа подобност не доноси се формално правни акт да је некоме призната општа подобност и да може да се бави хранитељством. Али ако није утврђена онда се доноси негативно решење и на то решење се може изјавити жалба надлежном другостепеном органу Министарства за породичну заштиту. Сада, лиценцу издаје, чак не ни институција него пише директор центра за породични смештај. То је иманентно јавно овлашћење. И то се може испеглати. Мене је мама научила да пеглам још када сам имао шест година. Даље је то питање процене. Ви знате како се процена врши.  Имамо онај део, испуњење основних законских услова, то је прикупљање јавних исправа којим се доказује да ја баш нешто сам много добар човек, и да још увек ментално функционишем. Онда имамо други ниво. То је, они непосредни, директни контакти са оним стручњацима који се баве различитим профилом (психолог, педагог, социјални радник, правник, лекарско уверење. интервјуа у којима на основу тих разговора, ми то зовемо: дијагностичких, усмерених интервјуа, и тако даље, информативних разговора, ви константујете неке одређене чињенице које се после претачу у појединачне налазе и стручна мишљења стручњака: психолога, педагога и тд.  На основу тога не мора се и не може, барем је то мој став, формално правни и стручни став јер ја водим и одговоран сам за други степен, не може се рећи да неко није подобан, без треће фазе. Та трећа фаза је припрема. Јер ви кроз припрему, није само да ме учиш како ја оно и ово него и да мењаш моју мотивацију, да мењаш моје васпитне ставове ако су ми погрешни, да утичеш на мене да ја стекнем  одређена знања и позитивна искуства да могу да се бавим усвојењем или хранитељством. И тек након тога ако је негативан налаз и по самој припреми је могуће донети негативно решење односно одбити лиценцу.

Шта се сада ту дешава? Комплетан процес који је породичним законом поверен органу старатељства односно центру за социјални рад измешта се из центра за социјални рад у центар за породични смештај и усвојење. Ја не кажем да је то лоше решење. Ја само хоћу да кажем да су прошла времена где смо имали једну флоскулу а ви се сетите ко је то рекао: „па не морамо се у свакој ситуацији држати закона ко пијан за плот“. Ја тврдим да форма чува садржај, да законитост поступања омогућава обезбеђење, оно што сам на почетку рекао, правне сигурности грађана,  да је сваком   грађанину под једнаким условима доступна свака услуга односно право, морамо испеглати и усагласити. Где је излаз у овоме?  Можемо и по једном, можемо и по другом. Уколико је и ваш став међу осталим ставовима да идемо на ово да све то ради центар за породични смештај, мора се донети и политичка и стручна одлука да се у прва три месеца наредне године мења Породични закон, и тачка. Онда ћемо ићи овако. А не може да стоје два закона да нико не размишља о мењању једног или другог и да ми то регулишемо како нам падне на памет, односно како ко сматра да треба. Е па не може. Или ће се донети одлука да се мења Породични закон, што ја немам ништа против, или ће се мењати Закон о социјалној заштити али мора се усагласити два закона. Не постоји могућност да једним законом ставимо ван снаге одредбе другог закона. То, од римског права никада није било. И да неби смо дошли до онога што је Богишић говорио „Што се грбаво роди то време никада не исправи“ , зато ја нисам у оном кратком року  у којем сам добио задатак да мењам, него скупљам сада све те ставове и презентоваћу мојим предпостављенима који су одговорни као и ја за свој део тако и они за свој део посла, са предлогом нормално. Ја никад не идем без неког решења. Ако је решење да ће се у наредна три месеца урадити измене и допуне  Породичног закона онда ћемо ићи овако како јесте. Уколико се неће, онда не знам како ћемо пеглати, без обзира на моје искуство у пеглању.     

Ето, толико сам имао да вам кажем. Надам се да вас нисам угњавио.

................................

Следи дискусија.