Vrlina i porok u našoj su moći

U razgovorima sa poznanicima često me prekidaju rečenicom „Izvini, ajde da promenimo temu. Filozofija me ne interesuje“. A šta je u stvari „Moralna filozofija“ poznata i pod pojmom „etika“? Aristotel kaže da je „Moralna filozofija“ filozofska disciplina koja proučava ljudsko delovanje i norme po kojima se to delovanje usklađuje ili bi se trebalo usklađivati. Dakle ako ne analiziramo ljudsko delovanje, uspostavljene norme i ustanovimo da te dve stvari nisu usaglašene, onda imamo problem sa našim delovanjem, ponašanjem prema drugima. Opšte uzeto, imamo problem u međuljudskim odnosima čime smo i sami doprineli urušenju ljudskih vrednosti i širenju „karcinoma“ u našoj socijalnoj zajednici. Koliko nas hranitelja doživljava blaženstvo u svom radu? Kakve su nam etičke karakteristike? Koje vrline posedujemo? Na kojim principima odabiramo saradnike i prijatelje? Koliko smo hrabri da priznamo istinu?

Što je cilj ljudskog života?

Zdrav razum smatra da je svrha čovekovih radnji neko dobro, odnosno ono dobro koje se postiže delovanjem. Mnoga takva dobra služe kao sredstva za postizanje drugog višeg dobra. To najviše dobro kojemu sve teži je za njega blaženstvo. Ono ima apsolutnu vrednost i ono je krajnji cilj ukupnog delovanja. Sreća je za njega delovanje u skladu s vrlinom tokom celog života. Da bi se to postiglo potreban je karakter koji se stiče vežbanjem.

Vrlina je sredina između dve krajnosti, onako kako bi to razuman čovek odredio. Aristotel deli vrline na etičke i dianoetičke (razumske).

Etičke vrline čovek zatiče. One su posredovane postojećim poretkom u društvu, a svoju valjanost primaju od tradicije i opšte usaglašenosti.

Dianoetičke (razumske) vrline su u čistom delovanju samog uma, kao što je razboritost, koja je odlučujuća za etičko delovanje.

Moralno delovanje nastaje zajedničkim delovanjem razboritosti i etičkih vrlina, tako da se pomoću razboritosti spoznaju prava sredstva, a etičke vrline postavljaju cilj.

ETIKA

Ako razmotrimo Aristotelovo etničko gledište uočavamo da ga definišu četiri su karakteristike:

1.   Realizam (učenje da stvari postoje nezavisno od subjekta koji ih saznaje, težnja da se stvari gledaju i prikazuju onakve kakve su u stvarnosti, realno postojanje)

2.   Racionalizam (primena razuma na sve što je čoveku dato u iskustvu, da razum o tome sudi, ispituje i shvata)

3.   imanentizam (granice iskustva i svesti), ograničavanje na saznanju  i granicama iskustva i svesti, koji drži, dakle, da ne postoji neka stvarnost koja bi bila nezavisna od svesti, i   

4.   energizam – etničko shvatanje koje najviše dobro ne gleda u subjektivnim pokretima i ubeđenjima, nego u objektivnoj sadržini života, u izvesnoj afirmaciji života, u punom razvitku o potpunoj delatnosti svih vrlina i svih stvarnih vrednosti.

Sada možemo zaključiti sledeće:

Ideja je spojena s pojedinačnom stvari i od nje je nerazdvojiva. Iz toga proizlazi da razloge za mišljenje i delovanje trebamo da nalazimo u ovozemaljskom životu a ne u zapisima nekakvih ideja, dakle u vremenu kojeg živimo.

Etičko saznanje, kao i svaka druga saznanja, utemeljujemo u razumu i iskustvu. Stoga je praktično delovanje značajno kao i samo znanje. Dakle, izjave mislilaca trebamo upoređivati sa njihovim delima, te ako su dela suprotna izjavama, onda su to samo prazne reči, priča radi priče (kod nas su takve pojave shvaćene kao „kupovina vremena“ radi ostvarenja egoističkih ciljeva izvan društvenih vrednosti).

Kada govorimo o dobru, mi ne treba da mislimo na dobro po samom sebi, već o ljudskom dobru, o onome što je dobro u našem ljudskom životu. To znači da je naša sreća u nama samima, da smo kao moralna ličnost sami sebi zakon. Onda možemo biti pravilo i mera istine.

Za etiku je važnije moralno delovanje, moralni čin i moralni život od same spoznaje vrline. Etičko shvatanje koje najviše dobro ne gleda u subjektivnim pokretima i uzbuđenjima, nego u objektivnoj sadržini života, u izvesnoj afirmaciji života, u punom razvitku i potpunoj delatnosti svih vrlina i svih stvarnih vrednosti.

Područje naše prakse kao delovanje moramo da  razgraničimo od priče „proces koji traje“ od priče koja je okrenuta nepromenljivom i večnom. Svako biće po naravi teži prema sebi svojstvenom dobru u kojem pronalazi svoje dovršenje. A ljudsko dobro je delatnost duše prema razumu. U svojoj duši kao svoj konačni cilj možemo pronaći blaženstvo, koje je nezavisno od spoljnih okolnosti.

EUDAIMONIA

Što je eudaimonia? Eudaimonia se uobičajeno prevodi kao blaženstvo, sreća. Ali ne sreća kao kratkoročno zadovoljstvo, već kao potpuno ispunjenje.

Prema Aristotelu blaženstvo je:

1)  ono čemu svi teže kao svome ispunjenju,

2)  kontinuirana i savršena aktivnost, i

3)  celokupni ljudski život ugrađujući ovu aktivnost u vrednosni sistem posedovanja i prijateljstva.

Kako postići blaženstvo?

Blaženstvo ne leži u zadovoljstvu i užitku, ni u materijalnom posedovanju ni u ugledu i časti u javnom životu, već, za čoveka tipično u njegovom delu - u potpunom aktiviranju čovekove specifične biti.

VRLINE

Na pitanje: "Kad je čovjek dobar?" -  odgovor svakako nalazimo u nekoliko starogrčkih pravila.  Čovek je dobar onda kad postupa onako kako obziran čovek postupa. A kako on postupa? Dobar čovek traži ispravan razum (recta ratio). A što bi bio ispravni razum? On podrazumeva delovanje uvek kad su naši postupci 'lepi', a lepi su kada se držimo sredine između previše i premalo, kada se držimo „zlatne sredine“.

To znači da svaki čovek bira sredinu u odnosu na sebe, ono što je razumna sredina za jednoga ne mora biti za drugoga. Međutim, ono što pojedinac u određenom trenutku smatra da je za njega dobro može se razlikovati od onoga što je za njega istinski dobro. Upravo to istinsko dobro treba biti cilj, a ostvarivanjem tog cilja postajemo stabilniji, potpuniji. Zato, kao bitnu osobinu moralnog čovjeka smatramo posedovanje praktične mudrosti, i sposobnost prosuđivanja.

Razboritost je umna vrlina koja je odlučujuća za etičko delovanje, bez nje se ne može izvršavati nijedna karakterna vrlina (hrabrost, pravednost, samosavladavanje, predanost, velikodušnost, plemenitost duše, časnost, blagost, istinitost, uljudnost i prijateljstvo). Etičke vrline čovek već zatiče, one su posredovane postojećim poretkom u društvu, a svoju valjanost primaju od tradicije i opšte usaglašenosti. Zato je  vrlo bitan dio moralnog formiranja uvežbavanje postojećih društvenih vrednosti.

Dakle, govorimo o dvostrukoj vrednosti: razumskoj i moralnoj. Razumska vrednost ima uglavnom i nastanak i porast na temelju pouke, pa joj stoga potrebno iskustvo i vreme. No moralna vrednost nastaje navikavanjem… ni jedna od moralnih vrednosti ne nastaje u nama po naravi, jer se ni jedna od stvari koje su po naravi ne može preinačiti navikavanjem. Kamen koji se po naravi giba prema dolje, bez obzira koliko ga puta bacili prema gore neće steći tu naviku i uvijek će se gibati prema dole.

Moralni proces (prema Aristotelu) razlažemo na sledeći način:

1. Čovek želi određeni cilj,

2. On razmišlja o sredstvima za ostvarenje cilja,

3. Opredeljuje se za cilj,

4. Bira izvodljivo sredstvo,

5. Vrši određenu radnju.

Dok etičke vrednosti postavljaju cilj, razboritost ima zadatak da spozna prava sredstva i putove koji vode ka dobru. Vrline, pre svega, stičemo kada ih provodimo u delo, kao i ostala umeća. Ono što učeći činimo to čineći učimo. Gradeći postajemo graditelji, čineći pravedna dela postajemo pravedni, hrabra dela čine nas hrabrima. Slično kao i svako umeće, svaka vrednost  po istim uzrocima i po istim sredstvima nastaje i propada. Ako loše gradimo postajemo loši graditelji. Sa vrlinama se ne rađamo i zato je važno da ih ispravno učimo, vežbamo i razvijamo.

„Moralno djelovanje za Aristotela je dobrovoljno i u saglasnosti je s izborom. Zato su i vrlina i porok u našoj moći.“

PRIJATELJSTVO

Niko, makar imao i sva dobra, ne izabere živeti bez prijatelja. Što je osoba u boljoj situaciji, to više treba prijatelje. Po Aristotelu prijatelje trebaju:

-       Bogati, moćni i uspešni: kako bi od njih imali koristi i kako bi zaštitili svoja dobra.

-       Siromašni i nesrećni: kako bi u njima našli utočište.

-       Mladi: da ih usmeravaju.

-       Stari: da se o njima brinu.

-       Zreli i aktivni ljudi: kako bi činili dobro prema drugima koji će ih razumeti i dobrom im vraćati.

-       Društvene zajednice: prijateljstvo između pojedinaca koje će ih držati na okupu.

 Neke osobe su prirodni prijatelji, kao roditelji i djeca, ili kao pripadnici iste skupine, dok su drugi vezani prijateljstvom koje proizlazi iz okolnosti u kojima se nalaze. Postoje tri vrste prijateljstva: radi dobra samoga prijatelja; prijateljstvo zbog užitka; i prijateljstvo radi koristi. Pravo prijateljstvo je ono koje se događa radi dobra samoga prijatelja. Prijatelji moraju biti uzajamno dobronamerni, a prijateljstvo ne sme biti sakriveno. Prijateljstvo je takođe neka jednakosti i zajedništva.

Dvoje ljudi su pravi prijatelji samo ako gaje dobronamernost jedan za drugoga, te ako su oboje svesni dobročinstva drugoga prema sebi. Dobri prijatelji ne nalaze se ni često ni brzo. Nema mnogo dobronamernih ljudi, i kada se sretnu treba im duže vrijeme da razviju svoje prijateljstvo. Pravo prijateljstvo je nešto što možemo dostići samo s par pojedinaca, jer je nemoguće udovoljiti velikom broju ljudi u isto vrijeme.

Najbolja prijateljstva imaju karakter ujednačene razmene. Takva je razmjena moguća samo među jednakima. Ako je prijateljstvo između dva nejednaka pojedinca, onda je i razmena između njih nejednaka.

U nedostatku prijatelja čovek ne može postići blaženstvo. Razlozi zbog kojih su nam oni potrebni u postizanju blaženstva su:

-       Ljudi su društvena bića, bolje je živeti s prijateljima nego sa strancima;

-       Potrebno nam je da posmatramo delovanje uspešnih pojedinaca, jer nam je lakše učiti iz tuđih nego iz vlastitih dela, a ujedno je i ugodno posmatrati uspešna delovanja;

-       Blaženstvo je kontinuirana aktivnost, lakše je delovati zajedno s prijateljima nego sam;

-       Prijatelji neguju vrline jedan kod drugoga;

-       Prijatelji pomažu jedni drugima da žive potpunije živote vežbajući međusobno razumevanje;

-       Prijatelji se osvrću jedni na druge na način da životne izbore prijatelja smatramo vrednima i prihvatamo ih u svome životu;

-       Prijatelji su oni s kojima možemo razgovarati;

-       Prijatelji su prirodna potreba, jer ljudi nisu sami sebi dovoljni.

Ljudi su skloniji da žive u zajednici, nego sami, a zajednica sloge nastaje tamo gdje ljudi žive u saglasnosti sa samima sobom i u saglasnosti sa drugima. Sloga je specifično političko prijateljstvo koje konstituiše život. Čovek je po naravi skloniji biti u dvoje nego li u državi, kao što je i sam dom primarniji i nužniji od države.

ZAKLJUČAK

Sreća je ono više dobro čemu svi težimo, ona se postiže delovanjem u skladu sa vrlinom. Vrlina je sredina između dve krajnosti onako kako bi to razuman čovjek odredio. Ta sredina nije univerzalna, niti aritmetička, ona je svojstvena svakom čoveku. Ali uvek treba imati na umu više dobro i u skladu s njim odlučivati u pojedinačnim slučajevima. Za delovanje u skladu s vrlinom potrebna je sloboda. Ako nismo odlučili slobodnom voljom onda to nije moralan čin niti smo za njega moralno odgovorni. Srećan život je onaj koji je ispunjen intelektualnom aktivnošću, jer samo fizička aktivnost nije dovoljna za dostizanje blaženstva (sreće).

Sada kada smo se napred napisanog podsetili, ostaje nam samo još jedan korak: da pronađemo osobe koje poseduju kvalitete pomenute u ovom tekstu i zajedno sa njima sačuvamo sve ono ljudsko što može posedovati ljudsko biće.