Koliko znamo o stereotipu?

U istraživanjima iz vremena ranije istorije pročitaćemo da su stanovnici današnje severne Evrope prepoznati kao “vatreni” i “impulsivni” ljudi nasuprot “hladnim južnjacima”.  U vreme Rimskog Carstva, na primer, prostor zapadno i severno od njegovih granica smatran je  varvarskim prostorom. Danas znamo da takve predstave više ne važe, ili, ako za nekoga uprkos svemu važe, onda su obrnute. Ono što je u istorijskoj perspektivi uvek isto, bez obzira na vrednosne promene, jeste činjenica da se pozicija drugačijeg određuje iz pozicije moći.

Za sve discipline (sociologija, antropologija, lingvistika, istorija, socijalna psihologija, političke teorija, teorija književnosti i filma, imagologija i slične discipline) stereotip će biti pojam bez koga je teško objasniti društvenu promenljivost i čovekovu prilagođenost na nju. A šta je zapravo stereotip i koliki je njegov značaj u društvenoj teoriji, pitanje je na koje se teško može dati jednoznačan odgovor. Za decu, unuke ili praunuke prosvećenosti on je najčešće bio praznoverica, ali i nešto čime su se koristili ili nešto što su i sami proizvodili. Ovi poslednji mu sve više priznaju vrednost neophodnosti u mišljenju, govoru, orijentaciji. Nešto ranije, odnosno pre priznanja nužnosti postojanja stereotipa, kao da je među naučnicima postojao konsenzus oko “dobrih” i “loših” stereotipa, pa su neki bili nesporni ili štaviše poželjni, dok ovi drugi, opet po tom nepisanom dogovoru, nisu dolazili u obzir. Promenama vladajućih ideologija u XX veku, menjala se i korektnost pojedinih stereotipa. Danas će politički korisne atribute u minulim vekovima (“civilizovan” i “varvarin”, na primer) retko ko ozbiljan upotrebiti: poželjno je da govorimo samo o drugačijem ili o nivoima različitosti, nikako u vrednosnim suprotnostima iako su oni najkorisnije prečice i već svima jasni.

Ono što je najviše uticalo na njegovo dominantno javno značenje jeste pretežnost izučavanja etničkih, kulturnih, rasnih i polnih stereotipa, što je na kraju dovelo do svođenja ovog pojma na etničku (kulturnu, rasnu ili polnu) distancu, čime je cementirano njegovo “samorazumljivo” odnosno negativno značenje. Pojam stereotipa, međutim, nema jednoznačan (negativan) karakter, pa se ovladavanje ovim pojmom i njegovo definisanje u društvenoj teoriji pokazuje kao složen zadatak. Pre svega, stereotip je važna kognitivna funkcija, neodvojiva od komunikativnosti, zbog čega je sam fenomen tipizacije (šablonizacije, katalogizacije, klasifikacije i sl.) opisiv kao izraz nužnosti jezičkog i misaonog ekonomisanja.

Drugim rečima, stereotip je sporazum između jedne čovekove potrebe i jedne čovekove sklonosti;

Pojednostavljeno, stereotip jeste efikasno “sredstvo” – ali nije samo “sredstvo” kojim nekoga vređamo ili hvalimo na rasnoj, etničkoj, polnoj, profesionalnoj, ideološkoj, fizičkoj ili nekoj drugoj osnovi.

Danas je stereotip postao jedno od osnovnih sredstava kako u obrazovanju stavova tako i u njihovom ustaljivanju, nezaobilazni element svakog kolektivnog i individualnog angažmana, ali i najvažnije sredstvo uspostavljanja, raspodele i osporavanja moći. Preciznije, stereotip je sredstvo jakih, kojim se obezbeđuje “kulturna superiornost”, odnosno “kulturni imperijalizam” kao zamena ili produženje “ekonomskog imperijalizma”.

Naime, u “povlašćenim” krugovima kao da i dalje postoji konsenzus oko “korisnih” stereotipa, pa su neki nesporni ili štaviše poželjni, neophodni kao “saznajna norma”, “akademska ili ideološka legitimacija”, dok neki drugi, budući da su “prevaziđeni”, bivaju cenzurisani. Poslednjih decenija, zahvaljujući razvoju studija kulture i sveopštoj dekonstrukciji dominantnih naracija, mnogo vise pažnje poklanja se retoričkoj korektnosti. Odnos prema drugojačijem, iz usko retoričke perspektive, sigurno se menja – kako prema manjinama, tako i prema ženama, ličnim izborima i sl. Ipak, diskutabilno je da li nova “korektna retorika” utiče na menjanje dugo stvaranih predstava; da li se promenom retorike “deci sa posebnim potrebama” u “deca u potrebi za dodatnom podrškom” u zvaničnim stavovima suštinski menja status ove grupe ili se još više naglašava postojanje predrasude? Drugim rečima, da li su promenjene oznake i imena u javnom govoru stereotipi našeg doba – retoričke maske čijom se skoro obaveznom upotrebnom priznaje i legitimizuje postojanje obeležja (stigma), još više provociraju osetljiva mesta – ili ovakva praksa bar unekoliko dovodi do promene statusa “obeleženih”, čime “deca sa posebnim potrebama” bivaju manje “posebna”?

U svakoj komunikaciji stereotipi su zapravo neophodni i praktične koristi od njihove upotrebe danas su svima poznate: oni su sredstvo izražavanja posebnosti, kulturne i svake druge pripadnosti, konstruisanja distance, slike kolektivnog identiteta i kolektivn različitosti, ali i mnogo više od toga. “Slike u glavama” odnose se i na neverbalne predstave i postupke, odnosno i na ono što ne mora biti izrečeno, nego je deo opšteg idioma koji formira identitet. Stoga bi pogrešno bilo misliti da predstave o kojima se ne govori javno ne postoje. Naprotiv. Naše poimanje sveta uglavnom se zasniva na nizu prećutnih pretpostavki, bez obzira na zvanični stav. To su vrednosti, mišljenja i predstave o svetu koje se zbog svoje “bazičnosti” i “prirodnosti” uglavnom ne artikulišu. Ona su poput gramatičkih modela maternjeg jezika. I kao što se ta gramatika uči u ranom detinjstvu, u porodičnom okruženju i nikada se ne preispituje, osim kada “zaškripi”, tako i ove pretpostavke ostaju izvan svakog javnog problematizovanja i preispitivanja, ali i važan deo kulturne intime, individualne i grupne. Osnovu tih pretpostavki čine “samorazumljive istine”, zbog čega se retko preduzima njihovo preispitivanje. Ako i dođe do diskusije nepromenljivih u gledištima, ono se odvija u značajnom životnom (empirijskom) vakuumu. U slučajevima dece koja su u stanju potreba za dodatnom podrškom reč je o inerciji i trajnosti upravo sistemski i pravno naloženog zaboravljanja onih uverenja koja opstaju uprkos promenama zvaničnih gledišta i prilagođavanja kulturno korektnom odnosu. Drugim rečima, odsustvo određenih predstava iz javnog gledišta ne isključuje mogućnost njihove stabilnosti u društvenom mapiranju i orijentisanju. Zbog svoje raširenosti i prihvaćenosti te predstave mogu biti i ne vidljive. S druge strane, mogu biti i svesno prikrivane i prećutkivane, budući da se kose sa političkom, pravnom ili socijalnom korektnošću današnjeg perioda. Ovakvo stanovište podjednako uvažava očekivani način viđenja stvari (reagovanja ili ponašanja) i ustaljeni način govorenja. Za razliku od uobičajenog razumevanja, u kome je stereotip skoro uvek verbalizovana predstava (retorički kliše), ova šira slika fenomena navodi na razvrstavanje u okviru samog pojma na jezičke stereotipe (stereotipe u jeziku/govoru), koji su njegovo neophodno svojstvo, i na stereotipe u postupanju (neverbalni, očekivani način reagovanja).

Ako bi se ovaj ideal-tipski model mogao dalje razvijati, nemi stereotipi bi u takvoj raspodeli više odgovarali takozvanim introspektivnim, t(r)ajnim i opštim stereotipima, dok bi u domenu glasnih stereotipa bili oni koji se tiču autopromocije, markantnih mesta u opisu savremenog stanja, pomodarskog gledišta i uopšte užeg tematskog ili vremenskog konteksta. I dok se korektnost ili aktuelnost pojedinih glasnih stereotipa menja, što ih izbacuje iz javne arene, zamenjuje novima ili prepušta zaboravu, nemi stereotipi se skoro nikada ne potroše.

U praktičnoj ravni to izgleda ovako: na jednoj strani su predstave koje mogu ali i ne moraju da se prepoznaju kao stereotipi i koje postaju opšta retorička mesta određenog konteksta; na drugoj strani imamo doslednost u verbalnom neoznačavanju, ćutanju ili prećutkivanju, koje je takođe opšte mesto tog istog konteksta, odnosno konstitutivni deo same prakse.  Vitalnost veze između ovako označenih tipova stereotipa je nesumnjiva: ono što se ćuti ili prećutkuje, napreduje iza površine retoričkih predstava. Iz ove perspektive, ćutanje je glasnije, jer mu tek govorenje daje potpuni smisao, osvetljavajući upravo ono što je u ćutanju najsuštinskije. Pod ćutanjem se, dakle, ne podrazmeva samo neprevodivost u jezik ili negovorenje u bukvalnom smislu, nego mnogo više ono što ostaje iza izgovorenog kao neartikulisano ali prisutno. Hipotetičkim uspostavljanjem lestvice važnosti ovako razdvojenim stereotipa, nemi stereotipi bi, uprkos svojoj statičnosti (ili zahvaljujući upravo njoj), imali veću težinu od glasnih stereotipa.

Zato se u najkraćem može reći da je agresivnost glasnih stereotipa uslovljena kumulativnošću nemih (prećutnih) stereotipa.

Budući da stereotipi ne postoje samo na retoričkom i manifesnom nivou, ovaj fenomen je izrastao u poseban i ne uvek lako prepoznatljiv iz gledišta prosečnog čoveka. S druge strane, izvesno je da ako postoje privilegovani akteri u proizvođenju i emitovanju stereotipnih, pojednostavljenih predstava, onda su oni vezani za sferu javnog i političkog, odnosno za moć javnog i političkog shvaćenu u najširem smislu.

Dakle, da li je ono što se stereotipom tvrdi tačno ili netačno, odnosno lažno, u strogom smislu reči, za analizu je irelevantno pitanje. Negiranje, zamena ili antistereotip može se razumeti kao reakcija na stereotipe dugog trajanja, zbog čega to nije strategija za “brisanje” stereotipa, nego je više postupak koji na kraju dovodi do još jačeg potvrđivanja stereotipa dugog trajanja.

Ako bi se napravila i najgrublja paralela između dominantnih priča između patrijarhalnog i liberalnog stanovišta, ona bi svakako pokazala da se u prvom slučaju glavna priča organizuje oko pozivanja na dobročinstvo, a u drugom slučaju - na društvenu odgovornost.